POSLEDNJI MOHIKANAC: Ozračeni kao Černobilj, more će ih progutati, ali su danas i oni zaigrali fudbal!

Fudbal je poznat kao „kralj sportova“ zbog svoje globalne prisutnosti. U svakoj zemlji? Ne baš. Postoje neka udaljena ostrva, više od 16.000 kilometara od Srbije, koja su se sve do danas opirala čarima ove prelepe igre.

Maršalska ostrva, arhipelag sa više od 1.100 ostrva i dom za oko 43.000 stanovnika (od kojih većina živi u glavnom gradu, Majuru), do sada su bila jedina od 193 države članice UN-a koja nikada nije igrala fudbal. Ali, to će se uskoro promeniti: rano jutros (u 3 sata po centralnoevropskom vremenu) odigrali su prvi meč u istoriji.

Protivnik im je bila reprezentacija Američkih Devičanskih ostrva, zvanična ekipa priznata od strane FIFA, u okviru turnira Outrigger Challenge Cup. Ovaj turnir, na kom su pored njih učestvovale i reprezentacije Ostrva Turks i Kaikos (takođe zvanična FIFA ekipa) i omladinski tim Ozark junajted, lokalnog kluba iz Arkanzasa, održan je u američkom gradu Springdejlu – jednom od mesta sa najvećom dijasporom Maršalaca, zbog nedostatka infrastrukture na ostrvima.

- Ranije nije bilo fudbala jer su ostrva bila pod američkom kontrolom nakon Drugog svetskog rata, a tamo je preovlađivala američka sportska kultura. U to vreme ni u SAD-u fudbal nije bio značajan, a kao nezavisna zemlja nikada se nije razvio isti interes za fudbal kao drugde - objašnjava Džastin Voli za špansku Marku. Voli je Englez koji radi kao pomoćni trener ove ostrvske nacije i uključen je u projekat od samog početka.

- Nas nekoliko je iz Engleske, mesta gde je fudbal rođen i koje je sada globalni sport. Osećamo se veoma zahvalno i privilegovano što možemo da učestvujemo u ovakvim projektima širom sveta - kaže Voli telefonom. 

On je istovremeno i portparol za štampu, pomoćni trener, ekonom… i sve ostalo što je potrebno u jednoj od najneobičnijih zemalja na svetu.

Iako postoje i druge nacije čije su fudbalske aktivnosti trenutno više ili manje neaktivne – kao što su Nauru ili Palau, između ostalih – Maršalska ostrva su bila jedina teritorija gde nije bilo ni traga od „kralja sportova“.

- Kada smo prvi put otišli tamo, zaista nije bilo fudbala, niko nije igrao. Nije bilo objekata, terena, golova, lopti, prave fudbalske kulture – samo nekoliko ljudi je igralo u Majuru, glavnom gradu - priznaje Voli, koji je lično putovao na teritoriju da bi pokrenuo celu priču.

- Nas nekoliko je bilo tamo da obučavamo, i fokusirali smo se na futsal, igrajući na košarkaškim terenima s prenosivim golovima. Sada igramo u školama i imamo pune treninge fudbala sa 11 igrača nakon časova. Takođe imamo i ženski tim u Sjedinjenim Državama. Korak po korak, sve gradimo - kaže Voli, koji takođe potvrđuje da za sada ne dobijaju nikakvu podršku od svetskih fudbalskih tela.

- Pisali smo OFC-u, Fudbalskoj konfederaciji Okeanije, ali za sada ne deluje da su zainteresovani da nas prime. Pokušali smo i sa AFC-om i CONCACAF-om, ali je još rano. I dalje moramo da dokažemo da smo ozbiljni. Ipak, verujemo da sledimo prave kanale sa svim konfederacijama i pokušavamo da razgovaramo i sa FIFA-om - priznaje Englez.

Zbog toga projekta koji su 2020. godine pokrenuli Šem Livai i drugi domaći entuzijasti danas konačno dobija svoj smisao: prvi meč sa 11 igrača u istoriji reprezentacije Maršalskih ostrva uskoro će postati stvarnost.

Pre nego što je lopta počela da se kotrlja, istorija Maršalskih ostrva bila je gotovo uvek u stranim rukama. Prvi Evropljanin koji je stigao do Maršala bio je španski istraživač Alonso de Salazar 1521. godine. Godine 1899, Španija ih je prodala Nemačkoj za 25 miliona pezeta, nakon čega je nemačko carstvo njihovu administraciju prepustilo privatnim kompanijama, sve dok ih Japan nije okupirao tokom Prvog svetskog rata. Nakon Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su preuzele kontrolu nad arhipelagom.

Pod američkom vladavinom, Maršalska ostrva su postala nuklearna laboratorija Hladnog rata. Prema Los Angeles Times-u, između 1946. i 1958. godine, SAD su detonirale 67 atomskih bombi na njihovoj teritoriji i oko njih, brišući cela ostrva sa mape, stvarajući kratere u njihovim lagunama i primoravajući stotine ljudi u izgnanstvo. Najrazornija, Castle Bravo, oslobođena 1954. godine, imala je hiljadu puta veću snagu od one u Hirošimi.

Posledice su uticale na stanovništvo: hiljade ostrvljana je bilo zahvaćeno oblakom radioaktivnih padavina nakon detonacija i patilo je od zdravstvenih problema.

Hilda Hajn, predsednica Maršalskih ostrva, izjavila je pred UN-om 2024. godine da je izloženost bila „ekvivalent od 1,6 bombi iz Hirošime svakog dana tokom 12 godina“.

Atol Bikini, epicentar testova, i dalje nosi vidljive ožiljke čak i sa Google Earth-a. Uticaj je bio toliki da se zemlja smatra najradioaktivnijom na planeti, čak i trenutno, u određenim oblastima, nadmašujući nivoe zračenja u Fukušimi ili Černobilju, prema studiji iz 2019. godine.

Na ostrvu se nalazi „Grobnica“, kako je Maršalci nazivaju: propadajući kontejner za nuklearni otpad, ugrožen porastom nivoa mora, što bi moglo dovesti do masovnog curenja. Klimatske promene svrstavaju ovu ostrvsku naciju među prve kandidate koji će nestati pod vodom u slučaju porasta nivoa mora.

Usred takvog scenarija, nezavisnost od Sjedinjenih Država, postignuta 1979. godine, nije donela zatvaranje poglavlja: zahtevi za odštetu zbog izloženosti zračenju tokom decenija se nastavljaju.

Predsednica Hajn je takođe 2024. godine pozvala UN da se izvine zbog odobravanja nuklearnih testova na njihovoj teritoriji. „To je bio jedini put da je telo UN-a izričito odobrilo detonaciju nuklearnog oružja,“ izjavila je u svom govoru na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

Sada Maršalska ostrva žele da se istaknu na globalnoj sceni i kroz sport. Da bi razvili svoj fudbal, Voli i ostatak tima pokrenuli su Outrigger kup prošle godine u futsal formatu, dajući mu ime po „outriggeru,“ polinezijskom kanuu koji su preci Maršalaca koristili za putovanje između ostrva i kao glavno prevozno sredstvo.

- Dok je u prošlosti polinezijski kanu okupljao ljude, omogućavajući razmenu kultura, 2025. godine kanu (outrigger) je metafora za to kako sport ujedinjuje nedovoljno zastupljene nacije i pruža im platformu da se predstave - navodi Fudbalski savez Maršalskih ostrva na svom zvaničnom sajtu.

- Outrigger kup je ostvarenje sna. Stvorili smo ovaj turnir jer smo želeli da uspostavimo ozbiljno takmičenje, pa imamo Američka Devičanska ostrva, Ostrva Turks i Kaikos, i Ozark, lokalni tim. Prvobitno su Gvam i još jedna FIFA nacija takođe trebali da učestvuju, ali nažalost nisu mogli da se pridruže. Ipak, odlučili smo da održimo turnir da pokažemo da smo sposobni da nešto ovako realizujemo - kaže uzbuđeni Voli.

Pored pogona od strane engleskog stručnog štaba, turnir su podržale stotine ljudi širom sveta koji su ga finansirali kroz kampanju prikupljanja sredstava kako bi ga omogućili.

Poslednja teritorija na planeti bez fudbala konačno će videti kako se lopta kotrlja, a među igračima koji učestvuju je i Set Sajdl, koji je takođe razgovarao sa Markom o tome kako se oseća noseći dres Maršalskih ostrva: 

- Mnogo mi znači što sam ovde. Dolazimo sa svih strana, pa je sjajno upoznati se i raditi zajedno kao tim.

Sajdl takođe jasno stavlja do znanja koji je pravi cilj turnira: 

- Pobeda bi bila sjajna, ali takođe mislim da je najvažnije da naša zemlja bude ponosna na nas. Lično, voleo bih da vidim klinca koji nosi isti broj kao ja na dresu.

Voli ide dalje: 

- Mislim da će mnogi od igrača koji učestvuju shvatiti da imaju priliku da igraju za svoju reprezentaciju, i to će podstaći više ljudi, više dečaka i devojčica, da igraju. Takođe se nadamo da ćemo sledeće godine održati i ženski meč. Dakle, da, verujem da će sve ovo doprineti razvoju fudbala na Maršalskim ostrvima.

Fudbal je sada zaista globalni sport, prešavši svoju poslednju preostalu granicu. Dobrodošla, Maršalska ostrva.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.