Shvatio je na najteži način kako stoje stvari u svlačionici.
Crvena zvezda dobija novog trenera Alberta Rijeru. Španac je bio trener Celja kada je skrenuo pažnju na Marakani, ali je usput kratko radio u Ajntrahtu. Imao je Rijera buru igračku karijeru, a svojevremeno je otvori dušu i govorio o najupečatljivijim trenucima i trenerima sa kojima je sarađivao. Tako se dotakao i najveće greške koja mu je promenila karijeru i život. Bilo je to 2023. godine u autorskom tekstu za Coaches' Voice.
- Moja igračka karijera se potpuno promenila zbog jedne greške. Bilo je to u Espanjolu. Potpisao sam za klub 2005. godine, nakon dve dobre sezone u Bordou. Tokom priprema vodio sam razgovor sa trenerom, Migelom Anhelom Lotinom, o mojoj poziciji na terenu. Želeo je da igram kao bek/krilni bek, ali sam mu rekao ne – ja sam krilo. Lotina mi je odgovorio "Da, ali ja ne igram sa krilima. Ja igram sa krilnim bekoma".
Tanjug/AP Photo/Martin Meissner
"Pa dobro, onda neću ni igrati", rekao sam. "Nema problema", uzvratio je. "Sedni na klupu, igraće neko drugi." I time je završio razgovor.
Bile su mi potrebne samo tri utakmice da shvatim koliko sam zabrljao. Zato danas, kao trener, govorim svojim igračima da moraju biti sposobni da igraju na različitim pozicijama. Moraju to da rade, jer je to bolje za njih – imaće bolje razumevanje igre i više prilika da igraju.
Srećom, iz te greške proizašlo je nešto najbolje što je moglo da mi se desi i što me je učinilo boljim igračem: odlazak u Mančester siti. Otišao sam tamo na pozajmicu u zimskom prelaznom roku sezone 2005/06, nakon što sam vrlo malo igrao kod Lotine. U to vreme Siti nije imao novca kao danas, ali je imao identičnu, neverovatnu podršku navijača.
Trener je bio Stjuart Pirs, stručnjak sa veoma direktnom filozofijom igre. Branili smo svoj gol, a napred smo morali brzinom da napadamo. Pirs je želeo utakmice sa brzom tranzicijom gore-dole jer je shvatao da je to jedini način da pobedimo, posebno protiv većih timova u Premijer ligi. To je bila potpuno drugačija igra od ove koju Siti igra danas, ali u to vreme to je bio jedini način na koji smo mogli da igramo sa igračima koje smo imali. Ne možete pokušavati da igrate na određeni način ako nemate profile igrača za to.
Ta direktnija igra napravila je od mene mnogo boljeg fudbalera. Bio sam naviknut na fudbal u Španiji, sa sporijim tempom i dovoljno vremena da razmislim s loptom u nogama. U Engleskoj je tempo frenetičan. Nema pauze i imaš još manje vremena za razmišljanje. Defanzivac ide direktno na tebe. Sećam se duela protiv Garija Nevila u Mančester junajtedu. On je bio čisto srce i duša, nepremostiva prepreka na desnoj strani Junajteda - pisalo je Rijera.
Tanjug/AP Photo/Martin Meissner
Kako je nastavio, narednog leta vratio se u Espanjol. Trener je bio Ernesto Valverde, a on je bio potpuno drugi igrač. Više nije izbegavao duele i fizičke kontakte. Fizički i u smislu tempa Premijer liga mu je ogromno pomogla.
- Dve godine kasnije, nakon dobrih partija u Espanjolu i reprezentaciji Španije, vratio sam se u Englesku. Ovog puta u Liverpul kod Rafe Beniteza. Ali prelazak se odužio do samog kraja prelaznog roka zbog detaljne analize koju je Rafa pravio o meni. "Benitez me je zvao i raspitivao se o tebi", rekli su mi ljudi koje sam poznavao tokom karijere. "Nadam se da si mu rekao lepe stvari!", šalio sam se s njima.
Zašto je Rafa to uradio? Zato što je želeo da me upozna kao osobu. Kao igrača, već je imao izveštaje i snimke mojih utakmica, ali nije znao kakav sam čovek. Za mene je to bila mudra odluka. Upoznati ljudsku stranu igrača kog dovodiš izuzetno je važno. Stigao sam u Liverpul i ono što me je najviše iznenadilo bila je dinamika u grupi. U timu je već bilo nekoliko španskih igrača: Fernando Tores, Ćabi Alonso, Pepe Reina i Alvaro Arbeloa. U štampi, posebno u Španiji, mnogo se pričalo o "španskom Liverpulu“. Unutar ekipe, međutim, toga uopšte nije bilo - dodao je Rijera.
Posle se dotakao i trenera sa kojima je sarađivao.
- Ako me pitate o trenerima sa kojima sam radio, Rafa je jedan od najboljih – posebno na taktičkom planu. Puno sam naučio od njega na terenu: kada treba stati, kada se ubaciti da bi se stvorio višak, ili kada je najbolji trenutak da se ide „1 na 1” protiv protivničkog beka. Sve sam to naučio sa njim. Imao sam i druge menadžere koji su bili sjajni u drugim segmentima. Valverde zbog svoje jednostavnosti – u fudbalu je često najjednostavnija stvar ujedno i najkomplikovanija. Ili Luis Aragones zbog svog karaktera i načina na koji je motivisao igrače - pričao je Španac.
Potom se dotakao i kraja karije.
- Konačno, došao je trenutak kada glava više nije mogla da izdrži. Nisam prestao iz fizičkih razloga, iako sam imao 36 godina. Bilo je to zbog glave. Ako nemaš motivaciju, nema poente nastaviti sa igrom. Ipak, nisam dugo bio van fudbala. Fudbalski savez Španije me je pozvao nekoliko meseci kasnije jer su želeli da organizuju trenerski kurs sa nekolicinom nedavno penzionisanih reprezentativaca. Mnogi od nas su prisustvovali: Ćavi Ernandez, Ćabi Alonso, Raul Gonzales, Markos Sena i Đoan Kapdevila.
Predavanja su bila neverovatna, sa veoma intenzivnim fudbalskim diskusijama među nama. Sve bi počinjalo jednim pitanjem. Na primer: "Ako lopta stigne u zonu između odbrane i veznog reda, ko treba da izađe na nju?" To bi dovelo do debate u kojoj bi svako izneo svoje viđenje – i to često iz perspektive pozicije na kojoj je igrao. Za mene ne postoji savršen stil. Na kraju se vraćam na ono što sam rekao o Sitiju u kom sam igrao – sve zavisi od igrača koje imate na raspolaganju - napisao je između ostalog Rijera u autorskom tekstu.
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje
bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja
redakcije Sportissimo.rs
Dodaj Sportissimo kao željeni izvor na Googlu 
1
Imate mišljenje?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavi komentar