"ALBANCE GRLE, A NAS SRBE..." Ispovest legende Zvezde koja se čita u dahu - ovo je za holivudski film!

Dušan Maravić, legenda FK Crvena zvezda i fudbalski radnik sa stažom od četiri decenije u UEFA i FIFA, preminuo je na Badnji dan 6. januara 2025. godine u svojoj 85. godini života.

Život Dušana Maravića mogao bi mnogim scenaristima da posluži za jedan dobar film. Ovaj Srbin, poreklom iz Like, rođen je u Francuskoj, a preživeo je mnogo toga.

Novinar Jovica Krtinić, u rukopisu iz neobjavljene knjige “100 Ličana u Srbiji i svetu”, koji je objavljen na portalu Poreklo pisao je o njegovom životu.

- Deda mi se zvao Todor. On je iz Maravića Drage, kod Drežnice. Imao je 12 ili 13 dece. Bila je teška situacija, nisu imali šta da jedu. Nekad su, kako mi je kazivao otac Mane, znali da ručaju i lišće! Zbog toga su moj otac i njegova braća Đurađ i Dušan između dva svetska rata otišli na rad u Francusku. Ličani su tamo bili jako cenjeni. Otac je radio najteže fizičke poslove, na prugama, u rudnicima, šumama. Zamalo malariju nije dobio u Marseju. Bio je visok, koščat, jak, a i pokojni stric Đurađ je bio isti takav. Takva fajta, što bi rekli Ličani. Otac je rođen 1896. i imao je već 43 godine kad sam ja došao na svet. Kasno se oženio. Pisao je u Drežnicu da mu pošalju devojku koja hoće da se uda za njega. U Škipini kod Drežnice su našli moju majku Danicu, koja je pristala da ode u Francusku. Bila je 14 godina mlađa od njega. Moj stariji brat Nikola je rođen u Marseju 1935, godinu dana posle atentata na kralja Aleksandra. Ja sam rođen u mestu Enžu Ženisja 7. marta 1939, a najmlađi brat Rade 1941. u Nemačkoj. Imali smo i sestru Martu, stradala je u Nemačkoj - rekao je svojevremeno Maravić.

Pričao je i o svom detinjstvu.

- U Nemačkoj sam bio do svoje šeste godine, dete potpuno van pameti. Gledam, bombe padaju, a ja se okolo muvam bos. Tata radi preko dana, a mama me šalje na kazan američke kuhinje. Davali su ručak u 12 sati, ja ponesem zdjelu i stojim tako u redu, a onaj mi samo istrese kašiku i ja trčim kući. To je bio moj zadatak. Stariji brat Nikola je bio prevodilac tati, ja nisam znao nemački. Kad je rat završio, Nemci su predložili mom ocu i stricu da ostanu. Rekli su im da će dobiti najblaže poslove, jer su bili zadovoljni kakvi su radnici. Ali, oni su to odbili i mi smo se decembra te 1945. vratili u Jugoslaviju. Pre toga smo čuli na radiju da maršal Tito poručuje da će svi oni koji se vrate dobiti kuću i zemlju u Bačkoj.Tako smo se vratili u Liku, u Drežnicu i ostali tamo tri dana, u kući koju sam leta 2011. prvi put video posle 61 godine. Tamo nas je dočekala očeva sestra Jeka i ostala tatina i mamina rodbina. Tu smo, sećam se, spavali na slami, a onda su nas posle tri dana prebacili za Ogulin. Odatle smo preko Zagreba, Vinkovaca i Sombora stigli u Bajmok, gde smo dobili 7-8 jutara zemlje. Bio je to decembar 1945. Otac je počeo da se bavi poljoprivredom, što nije radio u životu, jer je u Drežnici uglavnom bila šuma. Uzeli smo konja, imali smo kravu, osnovne stvari koje su trebale za to zemlje što smo dobili. Počelo je bez turbulencija da se živi tamo. Mnogo je porodica došlo iz Drežnice, najviše baš u Bajmok - jasan je on.

Došao je na red njegov put u Crvenoj zvezdi.

- Pored mene, Zvezda je tada angažovala još tri igrača, jer je Rajko Mitić prestao da igra. Trebao im je "broj 8" i ja uspem da izborim to mesto. Odigrao sam za šest godina 241 utakmicu za Zvezdu, dao 82 gola i uspeo da ne dobijem nijedan žuti karton! Igrao sam sedam puta za olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije i sa njom na Olimpijadi u Rimu 1960. osvojio zlatnu medalju. Uz sve to sam 1958. upisao Ekonomski fakultet, išao na sva predavanja i za četiri godine diplomirao. Danas kad to analiziram to mi je sve toliko nestvarno. Kako smo se mi mladi borili, kako smo bili pozitivni, kako nismo pokušavali na neka muljanja i kombinacije da prođemo, već isključivo kvalitetom, moralom, učenjem, nečim što ima životnog smisla. Tako da je to jedna životna satisfakcija. A sad kad se vidi na šta smo došli i kako su se generacije razvijale i koje se to vrednosti danas ovde cene, malo je reći da je razočaravajuće - rekao je Maravić.

Francuska je iak bila njegova sudbina.

- Iz Zvezde sam 1964. otišao u francuski Rasing. Već posle mesec dana sam nastupio na Parku prinčeva protiv Remsa, čuvene pariske ekipe. U listu ‘Figaro’ je posle utakmice pisalo: Mesija je došao! Evo ga, rođen u Francuskoj! Ja ih, kao, spašavam. Igralo se po podne, oko pola pet, Francuzi lepo obučeni na tribinama. Jedna lopta mi je tako lepo sela i dam neviđen gol u same rašlje. Posle toga me zove direktor kluba, a ja posle mesec dana već razumem francuski, išao sam na časove. Pita, Duzan, a meni su napisali u krštenici Dussan, hoćeš li francusku nacionalnost? A ja mu kažem: No, mersi! Tada su mogli da mi daju pasoš za šest meseci. Ne da bih igrao za njihovu reprezentaciju nego da bi imali prava da dovedu još nekog stranca. Ali, ja to odbijem. Bio sam Titov pionir, Jugoslavija, od Triglava do Đevđelije! A u to vreme jugoslovenski pasoš je važio za sve zemlje Evrope, plus SSSR. Francuzi su morali vaditi vize za SSSR. Imali smo jači pasoš od njih! Bilo kako bilo, tad nisam uzeo francuski pasoš, što mi je kasnije bio veliki hendikep u karijeri, jer sam se mnogo namučio. Posle, kad sam došao da ga tražim, gledali su me kao najobičnijeg smrada, bili su im važniji Kosovari - rekao je on.

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

Usledio je povratak u Beograd.

- Posle pet godina provedenih u Francuskoj vratio sam se u Beograd. Tamo mi se nije dobro razvijala karijera, a signalizirano mi je da se vratim zbog stana od 49 kvadrata kojeg sam dobio kad sam odlazio iz Zvezde, kako mi ga ne bi oduzeli. U taj stan je, inače, došao Dragan Džajić. Onda sam razgovarao sa Miljanom Miljanićem da li bi on prihvatio da ja malo nastavim u drugoj ekipi i da počinjem da se iniciram kao trener kod njega, međutim, on to nije prihvatio. To čak nikad nisam hteo da pomenem. Do danas smo ostali veliki prijatelji. Nikad mu neću zameriti, to je njegova odluka bila - iskren je bio Maravić.

Put ga je odveo do Karakasa.

Odatle dobijem mesto u OFK Beogradu, Kika Popović me pozove. Tamo su bili Petković, Stefanović, dobra generacija OFK. Napravimo jednu turneju Meksiko, Gvatemala, Salvador, Venecuela. Svuda su me prodavali kao mečku, bio sam slobodan igrač. Igrali smo u Venecueli. Tamo su bile kolonije emigranata – milion Italijana, milion Španaca, milion Portugalaca i svi su imali svoju ekipu kao da su u svojoj zemlji. Bogatiji ljudi su vodili računa da se dovode igrači, kao da su u kalču, svaki čas su bili u Italiji, kupovali igrače u Brazilu. Predsednik kluba italijanskih iseljenika “Deportivo” iz Karakasa me preuzme za transfer od 10.000 dolara za dve godine. To je najveći transfer koji je tad bio za jednog igrača tamo! Igrao sam tu toliko dobro da me je predsednik kluba toliko zavoleo da je, kad mi se rodilo dete, hteo da mu bude kum. Igrao sam dve godine, a od 1971. do 1973. sam kao trener osvojio prvenstvo. U Karakasu su mi se rodila oba sina, jedan 1969. drugi 1971. Obojica imaju njihov pasoš. Žena i ja smo im dali tamošnja imena jer nismo znali da li ćemo se vraćati u Jugu. Jednom smo dali američko ime Antoni, Toni ga zovu ovde, a drugi je Alfredo, po Alfredu di Stefano. Fredi ga zovemo. Kad sam došao na selo kod mame, ona kaže: Ajme, Duda, kakva si to imena dao djeci, niko u Bajmoku ne razumije kako se zovu. Ali, danas više nije ništa čudno da se tako zovu. Obojica su igrali u Zvezdi do 17. godine. Toni je sad (op. J. K. : razgovor vođen 2011. godine) direktor predstavništva italijanske firme iz Trsta za kontejnerski prevoz, trgovačku je školu je završio, a Fredi se bavi transferima igrača. Dobro funkcionišu obojica, imaju porodice. Nisu u političkim strankama. Tako da se razvija stvar onako kako treba - Dušan Maravić.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.