Partizanovo proleće nije dugo potrajalo: Kad se titula napada u mestu...

E, ovako.

Ako Partizan stvarno juri titulu, onda to radi onako kako se u narodnim pričama jure vozovi koji su već napustili stanicu: mašeš, vičeš, nadaš se čudu, ali noge stoje u mestu. Ili još gore: sediš na klupi i ubeđuješ sebe da je dovoljno što si došao na peron. Jer ništa, ama baš ništa što je Partizan uradio u poslednja dva meseca ne liči na ozbiljan pokušaj da se poremeti poredak u kojem Crvena zvezda drži volan, gas i retrovizore.

Foto: Starsport/Srđan Stevanović

Navijači su očekivali da lider Superlige, kad se zavesa podigne na prolećni deo, izađe kao bokser iz svlačionice – pesnice stegnute, pogled tvrd, jasna poruka: “Došao sam po svoje.” Umesto toga, dobili su tim koji protiv Radničkog iz Niša deluje kao da je došao da proveri teren, vidi kakva je trava i da li ima promaje. Bez strasti, bez tempa, bez ideje. I zato nisu besni samo zbog boda, nego zbog osećaja da ih neko pravi ludima.

Jer Grobari fudbal razumeju. Možda ne znaju sve varijante presinga i faze tranzicije, ali znaju kad nešto smrdi. Znaju da je u nadoknadi vremena postojao start za penal, znaju da je VAR mogao i morao da se javi, ali isto tako znaju i ono važnije: Partizan nije ličio na ekipu koja zna šta hoće. Sudije su uvek zgodan alibi, ali loša igra je ogledalo u koje ne želiš da se pogledaš.

I sad dolazimo do suštine bola. Partizan je protiv ekipe koja se bori za goli život, na svom stadionu, po lepom vremenu, pred nekoliko hiljada svojih ljudi, sa igračem više skoro celo drugo poluvreme - odigrao pet minuta fudbala. Pet. I to na samom kraju, kad su svi već bili umorni, nervozni i spremni da odu kući. Do tada: praznina. Tišina. Bezopasnost. Par pokušaja, dva šuta, malo gužve, ništa što bi ličilo na opsadu gola.

A priča se – uporno, gotovo mantrično – da je Partizan bolji. Da su igrači povezaniji. Da je tim kompaktniji. Da nema razloga za brigu. Samo što se fudbal ne igra u izjavama, nego na travi. A trava ne laže. Ona pamti svaki pogrešan pas, svaki kasni start, svaku ideju koja se ugasila pre nego što se rodila. I zato su navijači zabrinuti, jer ne vide napredak. Ni u igri, ni u energiji, ni u hrabrosti.

Odgovornost, hteli mi to ili ne, pada na struku. Jer ako otvoriš godinu sa postavom u kojoj imaš debitante, eksperiment, povratnike iz trećeg plana i igrače koji su tek raspakovali kofere – moraš da znaš zašto to radiš. Moraš da imaš plan. A ako plan postoji, onda mora da se vidi makar u tragovima. Ovde se, međutim, videla samo improvizacija.

Partizan ne beži od mladosti, i ne treba. Ali mladost bez konteksta je teret. Ne možeš očekivati od dečaka da nose tim na leđima u utakmici koja mora da se dobije. Ne možeš ih baciti u vatru i onda se čuditi što su izgoreli. Nekada su u Humskoj govorili: pusti mladog kad vodiš 2:0, kad ima prostora da pogreši, da nauči, da raste. Ovde su od njih tražili da budu spasioci. To nije razvoj, to je pritisak.

A onda tišina oko nekih imena. Nema Karabeljova. Nema objašnjenja. “Nemam komentar.” To je rečenica koja ne zatvara priču, nego je otvara. I kad se takve stvari gomilaju, kad se poruke šalju između redova, a odluke donose bez jasnog razloga: stvara se sumnja. A sumnja je otrov za svlačionicu.

I dok se sve to dešava, slušamo iste rečenice. “Moramo da radimo.” “Treba da budemo bolji.” “Postoji period adaptacije.” Kao refren pesme koja se previše puta zavrtela na radiju. Problem je što publika čeka novi stih, a dobija isto.

Starsport

Za sada, Partizan stoji. Motor radi, ali auto ne mrda. A titule ne čekaju one koji stoje. One pripadaju onima koji znaju kuda idu i imaju hrabrosti da tamo stvarno krenu. Jer ako se ovakve stvari ponove, bojim se da će pesma u maju ponovo biti: I sve je kao pre, opet si šampion...

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.