SAN KOJI S VREMENOM BLEDI: Pa dokle više...

Reklo bi se - sve je mirisalo na povratak. Na prolazak kroz usko grotlo evropskog fudbalskog polufinala, na vraćanje među besmrtne. Na večeru sa prvacima. Ali, kao što to često biva kada su Tobdžije u pitanju, miris je bio varljiv, a povratak samo iluzija.

Još od one legendarne sezone 2003/04, kada su kao neporaženi gazili Premijer ligom, Arsenal pokušava da uhvati senku samog sebe. Kao da igra protiv duha prošlosti, protiv nevidljivog neprijatelja koji mu svaki put u ključnom trenutku saplete noge.

Prošle noći, u revanšu polufinala Lige šampiona, san je ponovo bio nadomak ruke. Tomas Parti se vratio da povrati balans, oslobodi Rajsa i Edegora, da uspostavi ritam. Arsenal je krenuo odlučno, kao da je svestan težine trenutka. Kao da zna: ako ne sada - kad? Ako ne oni - ko? I bilo je momenata kad je Pariz bio na kolenima, kad su Donaruma i prečka iz očaja intervenisali, kad je Martinelijev šut sa peterca trebalo da zapali vatru nade. Ali Arsenal ne zna da kazni, a fudbal ne prašta.

A onda - uvek se desi ono “ali”. Kao da su osuđeni na jedan tragičan akt u svakom velikom meču. I ovog puta, u 27. minutu, Parti je zaboravio fudbalski aksiom: ako ne znaš šta ćeš sa loptom - izbaci je u aut. Umesto toga, poklonio ju je Fabijanu Ruisu, koji je bez ustezanja kaznio taj poklon kao dete koje ne pita za dozvolu kad vidi slatkiš pred sobom.

I sve ono dobro što je Arsenal dotad uradio - palo je u vodu. Opet. Kao i protiv Barselone 2011. Kao protiv Čelsija 2019. Kao protiv svega što liči na titulu posle 2004. godine.

Ima nešto gotovo nadrealno u tome koliko ovaj klub uspeva da uvek bude tu - ali nikad do kraja. I u tome se skriva cela tragedija Arsenala. Ne gubi on zato što je slabiji, nego zato što uvek nešto fali. Jedan pas. Jedan potez. Jedna odluka. Jedna sekunda koncentracije. U fudbalu, to je razlika između večnosti i zaborava.

Mikel Arteta izgradio je tim koji može da se gleda. Estetika Arsenala je živa i dalje, ali šampionski DNK je, izgleda, još uvek u karantinu. Tobdžije izgledaju kao pesma, ali uvek ostane bez refrena. Kao poezija koja se rima samo do pretposlednjeg stiha. Kao voćka pred samu berbu koju vetar uvek obori u prašinu.

Rekli bi Englezi: Always the bridesmaid, never the bride. Ili jednostavno - It's the Arsenal way.

I tako je prošlo još jedno proleće, još jedan pokušaj, još jedan neuspeh. Od 2004. do danas (JA TAD TEK STIGLA NA OVAJ SVET, A ONI VEĆ PRESTALI DA OSVAJAJU) - XXI vek prolazi, a titule ostaju san. Možda Arsenal jeste klub koji zaslužuje da bude veliki. Ali fudbal, ta zla igračka sudbine, ne zna za zasluge. Zna samo za pobede.

A one, za Arsenal, i dalje dolaze samo u snovima.

BONUS VIDEO:

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.