ENGLEZI LUDUJU ZA FUDBALOM U SRBIJI: Partizan, Zvezda i duh Obilića!

Dok nekolicina uporno pronalazi  načine da narode podeli, obični ljudi, vođeni strašću prema sportu, svakodnevno dokazuju da im to neće poći za rukom. U tom duhu, prava mala četa zaljubljenika u fudbal iz Engleske već godinama dolazi u Srbiju – ne zbog luksuza, ne zbog glamura, već zbog onoga što moderni fudbal polako gubi: autentičnosti.

Ovi „vikend-putnici“, kako lokalci zovu, nisu turisti u klasičnom smislu te reči. Oni ne traže muzeje, trgove i znamenitosti. Njihove mape vode ka stadionima – od stadiona u Humskoj, preko Marakane, pa sve do betonskih tribina na Lionu, Voždovcu, Zvezdari i Mirijevu. Posebna mesta u njihovim srcima zauzimaju tereni kakvi se mogu videti još samo u Srbiji: tik uz crkvu, pored nekadašnje zadruge, ili usred urbanog haosa, kao što je to slučaj sa stadionom Hajduka sa Liona.

Za njih je društveni ritual, prilika za povezivanje sa lokalnom zajednicom, za razgovor sa komšijom na tribini, za pivo iz kioska i pljeskavicu iz obližnjeg roštilja. U zemlji gde svaki fudbalski teren ima dušu, i gde klubovi, bez obzira na nivo takmičenja, nose deo identiteta jednog naselja, Englezi su pronašli ono što je kod njih odavno izgubljeno – iskrenu, sirovu i neisfoliranu emociju.

I dok prosečan Srbin sve češće gubi poverenje u domaći fudbal, strani gosti ga posmatraju otvorenih očiju, bez predrasuda. Ne traže savršen teren, ni spektakularan gol – traže priču. A svaka utakmica u Srbiji je upravo to. O porodici koja generacijama dolazi na isti stadion. O bivšem prvoligašu koji sada igra pred pedesetak ljudi. O čuvarima klupskih tradicija koji, bez ikakve koristi, volontiraju jer im boje dresa znače više od novca.

Posebno ih fascinira kako u Srbiji i dalje svako selo ima svoj klub, svoj teren, i svoje navijače. Za njih je to nešto gotovo nezamislivo u današnjoj Engleskoj. I upravo tu, u toj jednostavnosti i posvećenosti, oni nalaze razlog da se iznova vraćaju.

Stadioni velikana su ih, naravno, impresionirali, ali ono zbog čega se vraćaju jesu mesta poput stadiona Obilića, danas zapuštenog, ali i dalje moćnog u svojoj tišini, ili kultnog igrališta Hajduka, koje je, po njihovim rečima, "srce Beograda". 

Jer, kada se jednom zaraziš ovdašnjim fudbalom – više ti ništa drugo ne treba. I nije to više pitanje sporta. To je stvar osećaja, emocija i ljubavi.

BONUS VIDEO 

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.