BOJAN KRKIĆ OTKRIO NAJVEĆU TAJNU: Želeo sam da igram za Srbiju, to bi mi mnogo značilo tokom karijere!

Bojan Krkić je nekada bio simbol nove generacije u Barseloni, mladić neverovatnog talenta koji je za prvi tim debitovao sa svega 17 godina i odmah osvojio srca navijača. 

Karijera ga je vodila kroz više zemalja, preko najpoznatijih fudbalskih pozornica, a gde je iskusio uspone i padove, suočavajući se sa pritiskom i ogromnim očekivanjima ostvarivao je rezultate na koje je ponosan, ali su, uprkos tome, mnogi verovali da će ostaviti značajniji pečat na fudbalsku istoriju.

Danas je ponovo tamo gde je sve počelo – u Barseloni, gde radi na razvoju mladih igrača, ali njegova priča odjekuje daleko van Katalonije. U ekskluzivnom intervjuu za srpske medije koji je stigao zahvaljujući 1xBet.rs, globalnom partneru FK Barselona, Krkić se osvrnuo na svoju karijeru, a posebno na emotivnu i složenu odluku zbog koje nikada nije zaigrao u dresu reprezentacije Srbije. Ali, krenimo redom…

Kako pamtite svoj prvi gol za Barselonu sa 17 godina, koji Vas je učinio najmlađim strelcem u istoriji kluba u prvenstvenoj utakmici?

- Bilo je to zaista posebno. Lepa sećanja, iako je prošlo već 18 godina od tog trenutka. Prvi gol za Barselonu u mom prvom startu u ligi, slavlje, pobeda… To je ono o čemu sanja svaki mladi fudbaler koji dolazi iz omladinske škole kluba. Protivnik je bio Viljareal, baš tim protiv koga smo zatvorili sezonu i proslavili titulu - kaže Bojan.

Postoji li još neki gol koji Vam je posebno ostao u sećanju?

- Ne mogu da izdvojim svaki pogodak koji sam postigao u karijeri, ali prvi gol na Kamp Nou je nešto što se ne zaboravlja. Igrali smo protiv Rekreativa iz Huelve. Ušao sam u igru u 60. minutu umesto Gudjonsena. Pet minuta kasnije, Tijeri Anri mi je sjajno asistirao, i ja sam postigao gol. To je bio neverovatan i čudesan trenutak. Samo nekoliko meseci pre toga bio sam na tribinama i slavio golove kao navijač, a onda sam
ja bio taj koji slavi pred publikom. Velika privilegija.

Tokom karijere igrali ste u Španiji, Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, SAD i Japanu. Koja liga Vam je bila najzahtevnija i zašto?

- Uživao sam u svakoj ligi. Fudbal se svuda igra drugačije, postoji posebna filozofija i pogled na igru u svim tim zemljama. Sve je to za mene bilo dragoceno iskustvo. Ali, da budem konkretan, osim Španije i Barselone, najviše sam uživao u Premijer ligi dok sam igrao za Stouk Siti. Bio je to pravi porodični klub i tim, obožavao sam navijače. Liga je bila izuzetno kvalitetna, sa velikom tradicijom i ogromnim poštovanjem prema igračima i navijačima. Za mene je to bio san.

Dok ste pokušavali da pronađete taj balans i pravu napadačku formu, stizali su pozivi da zaigrate za reprezentaciju Srbije. Međutim, do vašeg debija za “Orlove” nikada nije došlo. Zbog čega?

- O tome smo mnogo razmišljali, i ja i moja porodica. Kao što znate, rođen sam u Španiji i ceo život sam živeo ovde. Sa 14 godina sam počeo da igram za mlađe selekcije Španije, a sa 17 sam već debitovao za A tim. Godine su prolazile i pokušali smo da promenimo situaciju, da zaigram za Srbiju. Međutim, pravila i procedure FIFA i UEFA su to onemogućile. Ono što želim da srpska javnost zna, to je da sam zaista želeo da  igram za Srbiju. Svestan sam da bi mi to u mnogim stvarima pomoglo u nastavku karijere, ali bilo je tako kako je bilo.

Kako danas gledate na svoj fudbalski put – od tinejdž senzacije do igrača sa bogatom međunarodnom karijerom?

- Kao mlad, mnogo sanjaš. Znao sam da imam veliki potencijal. Igrao sam u velikim klubovima, sa sjajnim saigračima. Uvek može bolje, naravno, ali sam ponosan na sve što sam postigao. Tokom karijere moraš da donosiš razne odluke – neke dobre, neke lošije – ali sam generalno srećan. Mada, uvek možeš biti srećniji.

Kako ste se nosily sa psihološkim izazovima i anksioznošću tokom karijere?

- Nije bilo prijatno imati takva iskustva, naročito u mladim godinama. Tada nisam znao kako da se nosim sa tim. Zahvaljujući mojoj porodici, ali i samom sebi, imao sam snage da prebrodim taj period i mnogo sam naučio iz svega toga. Danas sam ponosan na sve izazove koje sam uspeo da savladam. Roditelji su mi uvek bili podrška, ali su mi dozvolili da steknem sopstvena iskustva. Vremenom, tvoje telo i um nauče kako da reaguju i upravljaju situacijama.

Kada govorimo o izazovnim situacijama na koje reagujete, ovog puta na terenu, sa kojim defanzivcem ste ih imali najviše?

- Uvek se setim Kjelinija iz Juventusa. Bio je izuzetno čvrst i iskusan. Uvek je znao kako da te udari, i bio je neverovatno takmičarski nastrojen. Jedan je od najvećih italijanskih fudbalera svih vremena. Imam ogromno poštovanje za Kjelinija.

Šta Vas danas inspiriše da nastavite da se bavite fudbalom?

- Volim fudbal. Volim što igrači imaju ambiciju i strast da igraju dobro i pobeđuju. Volim Barselonu, radim za klub, i kada pričam sa igračima i ljudima iz ovog sveta osećam da govorimo istim jezikom jer imamo ista iskustva. Nije sve samo ono što se dešava na terenu – važna je i ljudska povezanost, i osećaj da mogu nekome da pomognem i budem deo ove priče - zaključio je Krkić.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.