MESINA KAKVOG NISTE IMALI PRILIKE DA UPOZNATE: Nikad iskreniji intervju Domenika, otkrio sve detalje o budućem projektu!

Iskustvo Domenika Mesine kao sudije najvišeg ranga u Italiji i Evropi, profesionalni ugled i integritet koji ga krase, učinili su ga logičnim izborom za veoma osetljivu i odgovornu funkciju u sistemu Fudbalskog saveza Srbije.

Odmah nakon zvaničnog predstavljanja u Sportskom centru u Staroj Pazovi, prvi stranac u istoriji srpskog fudbala na čelu Sudijske komisije, u razgovoru za zvanični sajt FSS, govorio je o utiscima iz Beograda i Stare Pazove, planovima za unapređenje sudijskog kadra, značaju integriteta i nezavisnosti sudija, kao i o tome kako izgleda život sudije iznutra - sa svim nedoumicama, pritiscima i odgovornostima koje ta profesija nosi.

Gospodine Mesina, dobro došli u Beograd. Želimo, pre svega, da Vam poželimo puno uspeha na novoj funkciji.

- Hvala puno.

Niste prvi put u Staroj Pazovi, bili ste ovde u februaru ove godine, kako Vam se dopada naš Sportski centar.

- Sportski centar je zaista prelep. Mislim da u Evropi nema puno ovako dobrih i pre svega funkcionalnih sportskih centara. Ovde imate sve što vam je potrebno. Hotelski kompleks, moderne strukture, kvalitetne terene… I zato svi komplimenti sa moje strane Fudbalskom savezu Srbije na ovako dobrim uslovima u Staroj Pazovi.

Iskoristile ste priliku da zajedno sa suprugom prošetate Beogradom, kakvi su utisci o prestonici Srbije?

- Prelepi. Ja sam dolazio ranije nekoliko puta u Beograd zbog obaveza prema UEFA, ali supruga je prvi put ovde i zaista je oduševljena lepotama vašeg grada.

Sudili ste jednu utakmicu reprezentaciji Srbije i to protiv Belgije 2006. godine. Pobedili smo sa 1:0, golom Žigića. Šta pamtite sa te utakmice?

- Sećam se da stadion nije bio ispunjen do poslednjeg mesta, ali je publika i pored toga vatreno navijala. Vi ste prvi stranac u istoriji srpskog fudbala na čelu Sudijske organizacije.

Šta je presudilo da prihvatite ponudu čelnika našeg Saveza?

- Na mene je presudno uticao entuzijazam koji sam odmah osetio kod generalnog sekretara Branka Radujka i njegova želja da napravi nešto novo i nešto važno u segmentu Sudijske organizacije. Od prvog našeg razgovora bilo je jasno da smo na istom putu, složili smo se oko svih detalja koji imaju veze sa razvojem projekta i pre svega sa integritetom sudija koje moraju da poštuju pravila i da budu nezavisni. Kada siđu na teren, da misle isključivo o suđenju i ništa više od toga.

Kada je reč o stilu suđenja, da li ćete tražiti od naših sudija da ne sviraju faul za svaki kontakt i da učine igru bržom, dinamičnijom i atraktivnijom?

- Svakako. To je jedan od prioriteta. Moj cilj je da srpsko suđenje približim evropskim standardima. Naravno, to ne može da se uradi od danas do sutra. Potrebno je vreme, ali ću naporno raditi na tome.
Na koji način planirate da uspostavite poverenje između sudija, klubova i navijača.

- Nema tu neke velike mudrosti. Jednostavno, želim da pošaljem poruku da je na sudijama da siđu na teren i da dele pravdu bez bilo kakvih uticaja sa strane. Da sviraju ono što vide. Pa čak i kada pogreše, da to bude ljudska greška. A ne da pogreše zbog nekih drugih razloga ili kalkulacija. Dakle, sudija koji napravi ljudsku grešku, bez namere, imaće priliku za popravni. Onaj ko ne bude poštovao pravila i ko bude mislio da mu karijera zavisi od nekih drugih stvari koje nemaju veze sa rezultatima na terenu, neće trajati dugo.

Da li planirate javno da objavljujete analize spornih situacija, kao što rade neki drugi Savezi u Evropi?

- Da. U dogovoru sa generalnim sekretarom, ideja je da jednom nedeljno pripremam kratke video-snimke gde ću da objasnim detalje svake sporne situacije i da ponudim objašnjenje tamo gde je to moguće. Ne može uvek da se kaže za neku odluku da je 100 odsto ispravna ili pogrešna. Tamo gde je to moguće, reći ćemo da je sudija doneo dobru ili lošu odluku. Tamo gde nije moguće, pokušaćemo da objasnimo zašto je sudija doneo baš tu odluku.

Mislite li da Srbija može da iznedri još dobrih sudija kalibra Zorana Petrovića, Milivoja Gugulovića, Milorada Mažića, Srđana Jovanovića…

- Srbija ima veliku tradiciju kada su u pitanju fudbalske sudije. To znači da postoji škola koje je u prošlosti, ali i sadašnjosti, umela da formira i lansira velika imena. Jovanović je samo jedan primer, Minaković takođe dobar primer, sudija koji je spreman za Elit UEFA grupu. Dakle, postoji baza i to je najvažnije. Na meni je da iz te baze ikskoristim resurse i obučim neke nove momke koji će krenuti stopama uspešnih srpskih arbitara iz prošlosti.

Recite nam iskreno, šta je teže: suditi utakmice ili ocenjivati i delegirati kolege sudije?

- Najteže je biti predsednik Komisije. Ja sam isto to pitanje postavio jednom treneru i odgovor je bio: ‘najteže je biti trener’. Evo zašto: kada ste predsednik, to je kao da sudite osam utakmica. Ako je sedam prošlo bez problema, a jedna nije, vi se loše osećate celog vikenda. Kada ste sudija, bitna vam je samo vaša utakmica i ne zanima vas šta se desilo na ostalih sedam. Dakle, kao predsednik nemate pravo na grešku.

Sudije su često pod velikim pritiskom u domaćem prvenstvu. Kako nameravate da ih zaštitite, a u isto vreme da im podignete nivo kvaliteta i odgovornosti?

- Sudije moraju da budu motivisane. Ja ću se na sve načine truditi da im pomognem da budu maksimalno fokusirani na svoj posao, da budu profesionalci, da uče i poznaju fudbal, jer ako ne poznaješ dovoljno dobro fudbal, ne možeš da budeš dobar sudija. Potrebno je da poznaju fudbalere, taktiku, mehanizme koje klubovi primenjuju u određenim okolnostima, kod slobodnih udaraca, kornera… Čisto iz preventivnih razloga. Dakle, sudija mora u svakom smislu reči da bude poznavalac fudbala. Ja ću uvek biti tu da ih podržim, ali samo one sudije za koje vidim da sude pošteno i da na njihove greške ne utiče nikakav spoljni faktor. U suprotnom, neću imati nimalo saosećanja.

Koliko je važna nezavisnost Sudijske komisije od uticaja klubova, medija i drugih interesnih grupa i kako nameravate da se izborite za tu nezavisnost?

- Mislim da je nezavisnost garancija za sve. Ne samo za Sudijsku komisiju i ne samo za sudije. Nezavisna Sudijska komisija je garancija klubovima da će svi biti tretirani na isti način. Moj cilj je da najbolji tim osvoji titulu, a da oni koji su bili najslabiji tokom sezone, dožive adekvatne konsenkvence. Mnogo je važno da klubovi respektuju nezavisnost sudija. To je pre svega u njihovom interesu, više nego u interesu sudija. Ono na čemu ću insistirati je poštovanje. Ja sam spreman da poštujem druge, tražiću od sudija takođe da poštuju klubove, da budu odgovorni, ali sa druge strane, voleo bih da i mi imamo isto poštovanje sa njihove strane.

Italijanska škola je prepuna slavnih sudijskih imena: Lo Belo, Anjolin, Braski, Kolina, Rozeti, Ricoli… Da li Vam prija što ste deo te grupe?

- Sve su to velika imena i sa mnogima sam zajedno sudio. Delili smo čak i sobe na mnogim seminarima. Imao sam sreću da sudim u zlatnom periodu italijanskog suđenja. Na prelazu između devedesetih i dvehiljaditih godina. Sa dvojicom sudija koji su sudili finalne mečeve Svetskog prvenstva, Kolinom 2002. i Ricolijem 2014. Zaista lep i uspešan period. U poslednje vreme, rekao bih da Italija prolazi kroz fazu smene generacija. Neke nove sudije imaju problema da dostignu nivo svojih slavnih kolega iz prethodnog perioda. Ali tu je grupa mladih i talentovanih momaka, verujem da će u roku od tri ili četiri godine Italija ponovo imati nekog novog Kolinu, Ricolija… možda i novog Mesinu, zašto ne?

Jedna stvar me posebno zanima. Kada ste bili sudija i kada se dešavalo da pogrešite na štetu nekog malog kluba, da li ste osećali istu krivicu kao kod greške na štetu nekog velikana?

- Ja kada sam grešio i kada grešim, imam uvek isti osećaj krivice. Jasno je da na terenu ne shvatate odmah da ste pogrešili. Više je to neka percepcija da nešto nije išlo kako treba. Uveče, kada bih došao kući, pogledao snimak i ako bih se uverio da sam pogrešio, osećao sam se loše tokom čitave nedelje. I to je sasvim prirodno. Osobe koje nemaju osećaj krivice su neodgovorne i ne vole svoj posao.
Evo zašto sam postavio to pitanje. Mišljenja sam da je tzv. ‘psihološka potčinjenost’ veliki problem sudijske profesije. Ne samo u srpskom ili italijanskom fudbalu, nego svuda u svetu. Odnosno strah sudije od greške protiv velikog kluba. Da li se slažete?

- Ne znam šta bih rekao. Mislim da se taj termin često koristi u pogrešnom smislu. Verujem da postoje sudije sa jakim karakterom i sudije sa slabijim karakterom. Isti je slučaj i sa fudbalerima i trenerima. Neki imaju, neki nemaju taj personalitet. Sudije sa jakim karakterom i ličnošću, trpe manji pritisak i mogu lakše i odlučnije da se suoče sa komplikovanim situacijama na terenu. Sudije koje imaju slabiju ličnost, rizikuju da trpe veći pritisak. Mislim da i taj karakter zavisi od kvaliteta. Zato je i dobar trener onaj koji to primeti kod svog igrača i radi na tome da ispravi koliko može.“

VAR je doneo revoluciju u fudbalskom svetu, ali se i dalje greši. Ima li prostora za dalja unapređenja?

- Prostora za poboljšanje uvek ima, ali perfekcije neće biti nikada. Treba imati u glavi vrlo jasan koncept. I sudije na terenu i sudije u VAR sobi su ljudi. I kao takvi, imaju pravo na grešku. Zadatak video-tehnologije je da mogućnost greške svede na minimum. Ali, ako neko traži perfekciju, plašim se da govorimo o utopiji.
Svi smo kao klinci gajili strast prema nekom klubu, ali je vremenom u nama prevladao profesionalni odnos prema poslu.

Da li ste u detinjstvu navijali za neki klub i sme li sudija uopšte da ima omiljeni klub?

- U moje vreme, kada sam baš bio dete, u Italiji je u modi bio Điđi Riva. Čuveni napadač Kaljarija, reprezentacije Italije, slavni golgeter, šampion Italije. I ja sam želeo svim srcem da imam dres Rive. Kasnije, kada sam odrastao i posvetio se suđenju, strast je prošla, a u meni je proradio profesionalni duh. Kada se dostigne najviši nivo, sudija mora da razmišlja o sebi jer mu karijera zavisi od toga da li je na terenu doneo dobru ili lošu odluku.

Još dva kratka pitanja za kraj. Najbolji srpski fudbaler kome ste sudili tokom karijere?

- U moje vreme, Seriju A su igrala čuvena imena poput Stankovića, Miloševića, Mihajlovića… Moram reći da sam pre svega sa Stankovićem i Mihajlovićem imao odličan odnos. Posedovali su taj balkanski karakter, bili su ozbiljni, pozitivno drski… ali je naš odnos uvek bio pun respekta. Štaviše, Stanković mi je jednom prilikom mnogo pomogao. Igrao se derbi, dosudio sam penal protiv Intera, zbog njegovog igranja rukom u živom zidu. Iskreno, nisam najbolje video tu situaciju, igrači su me okružili i tražili od mene da kažem ko je igrao rukom. Bio sam u nezgodnom položaju. Onda je prišao Stanković i rekao: ‘ja sam igrao rukom’. Spasao me je i uvek se rado setim te epizode jer je ona pokazatelj koliko je bitno da odnos sudije i igrača bude zasnovan na obostranom poštovanju. Ja sam sudija, ti si igrač i ako se ne uspostavi zdrav odnos, teško je funkcionisati na terenu.

A bilo koji drugi igrač kome nikada niste sudili i žalite zbog toga?

- Maradona. Tu nema dileme. Ja sam nažalost počeo da se bavim sudijskim poslom kada je Maradona već napustio Napoli. Dodao bih i Van Bastena. To je igrač kome bih takođe vrlo rado sudio utakmicu. Ipak, Maradona je nešto posebno. Žao mi je što nisam imao priliku da ga vidim uživo.

Bilo je to baš lako pitanje. Hvala Vam puno na ovom razgovoru i puno sreće na novoj funkciji.

- Nema na čemu. U Italiji koristimo izraz ‘crepi’. Ili ‘viva il lupo’. U svakom slučaju, želim svu sreću klubovima i sudijama u novoj sezoni.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.