"DA SE PRVO POGLEDA GRB SRBIJE, PA ONDA PREZIME": Aleksandar Stanković nikad iskreniji o karijeri i ocu!

Postoje fudbalske priče koje se same pišu, ne zbog prezimena koje nose, već zbog puta koji biraju. Aleksandar Stanković ne ide stazom poznatog oca zato što mora, već zato što je sam tako odlučio. Od prvih dana u mlađim kategorijama Intera, preko švajcarskog Lucerna do belgijskog Klub Briža, njegov put nije bio ni lak ni nasleđen, nego zaslužen.

U Lucernu se učio strpljenju, u Brižu već zna šta znači pobediti velike i ući u Ligu šampiona na način koji se pamti. U istoj sezoni, u evropskoj eliti, stigla je i pobeda protiv Monaka, poraz od Atalante koji više podseća na opomenu nego na neuspeh i dve uzastopne prvenstvene pobede koje su pokrenule lavinu ambicija.

U dresu Srbije, u svim mlađim kategorijama, Aleksandar je bio više od igrača — često i vođa. Kapiten, izvođač slobodnih udaraca, onaj koji preuzima odgovornost i kada treba prvi šutnuti penal. Ume da pogodi, ali još više ume da uči, što je i ključna lekcija koju je poneo iz kuće Stankovića. Sa ocem, kaže, nikada ne razgovara o onome što je bilo dobro. Samo o onome što može biti bolje.

Sada, sa prvim pozivom u A reprezentaciju, stoji na pragu onoga o čemu je maštao dok je bratu Filipu šutirao slobodnjake po dvorištu u Milanu. I dok vreme ne donese taj trenutak da možda zajedno obuku dres Srbije, Aleksandar ostaje veran sebi — miran, fokusiran i posvećen.

Ovo je priča o fudbalu i nasleđu, ali još više o karakteru, o dečaku koji odrasta u velikog igrača.

„Počeo sam sa U-15 selekcijom… od tada sam stalno maštao o A reprezentaciji. I sada sam tu. Ne mogu da vam opišem kako se osećam, to je ispunjenje sna.“ – sa osmehom koji ne može da sakrije uzbuđenje, govori o trenutku koji je godinama čekao. Od prvih dana u mlađim kategorijama, bio je kapiten, vođa, neko ko je nosio odgovornost.

„Teška je traka, ali kad imaš ovakve momke pored sebe kao ja što sam imao, onda je mnogo lakše. Drago mi je što sam imao tu čast da budem kapiten. Išli smo na Evropsko prvenstvo, dogurali do polufinala… nešto što ću zauvek nositi u sećanju.“

Čak i one penale protiv Holandije, kada se točak sreće zaustavio na strani protivnika.

„Još mi je žao. Svaki put kad pomislim na te penale, nije lako. Ponosan sam na tu generaciju. Bili smo stvarno jaki, niko nam ništa nije mogao.“

Igrom sudbine, najbolje partije u mlađim kategorijama pružao je protiv selekcija za koje je i rodbinski i emotivno veoma vezan. Gol i asistencija protiv Slovenije u remiju 2:2, gol protiv Italije u pobedi od 2:1, bravure protiv istog tima u spektakularnih 5:4…

„Nemam poseban motiv protiv zemlje u kojoj sam rođen. Kad igram za Srbiju, uvek sam motivisan na maksimumu. Ja se svuda predstavljam kao Srbin. Jeste, imao sam više puta ponudu da igram za Italiju, ali je odgovor uvek bio isti. Moja porodica je iz Srbije, ja se osećam potpuno kao Srbin. Samo je jedna reprezentacija za koju želim da igram.“

Kroz mlađe selekcije najduže je sarađivao sa Radovanom Krivokapićem, svega nekoliko utakmica pod vođstvom Saše Ilića i Aleksandra Kolarova…

„Sve su to treneri koji su igrali fudbal na ozbiljnom nivou, razumeju zahteve igre na svakoj poziciji i mogu mnogo da pomognu mladim igračima. Zadovoljan sam svim svojim trenerima, od Intera, preko Lucerna i Briža, do mlađih selekcija u Savezu. Uvek naučiš nešto novo što nosiš kroz celu karijeru.“

Danas radi pod vođstvom Dragana Stojkovića, čoveka o čijim igračkim kvalitetima njegov otac govori u superlativima.

„Rekao mi je da to što je mister radio sa loptom, ne možeš danas da vidiš, ni uživo, ni na TV-u. Ja sam bio mali, nisam ga gledao, samo neke snimke na Jutjubu. Ali tata je uvek govorio da je to bilo neverovatno.“

Kao igrač koji voli loptu u nogama, posebno ceni priliku da radi sa selektorom koji razume kreativnost.

„Volim da imam kontrolu igre. Sigurno ću slušati sve što mister bude govorio i tražio od mene, sto odsto. Jedva sam čekao da počnemo da radimo na pripremi utakmice sa Albanijom.“

Kada je stigao poziv za A reprezentaciju, jedan od prvih koji mu je čestitao bio je čovek sa kojim deli posebnu vezu iz Interovih dana.

„Čim je saznao, Dimarko me je odmah pozvao i čestitao. Dobri smo drugari. Mnogo je srećan zbog mene jer zna koliko mi znači poziv i koliko volim Srbiju. Ponosan je, kao i moja porodica. Njegovi saveti su mi pomogli i kad sam donosio odluku o prelasku u Lucern. To je bilo leto pre godinu dana, imao sam ponude iz Serije B, ali mi je Federico rekao: ‘Idi u Švajcarsku, igraj, tamo će ti dati prostor.’ Bio je u Sionu, znao je nivo fudbala. Naravno, nije bilo lako izaći iz Italije, ali bih opet uradio isto.“

Iako mlad, već je pokazao zrelost u najtežim utakmicama. Njegov gol iz slobodnjaka protiv Iverdona postao je hit u Švajcarskoj.

„Volim kad je slobodan udarac, ali da vam kažem iskreno — to ne treniram. To je nešto što ni ja nisam znao da imam u sebi.“

U Brižu se brzo uklopio, a klub u koji je došao pokazao se kao idealan korak.

„Veliki klub, ozbiljan projekat. Svi su mi pomogli da se što lakše uklopim u ekipu. Nije mi trebalo puno da se izborim za status u prvoj postavi. Zahvalan sam treneru, saigračima, svima u klubu. Bez njih ne bih mogao tako brzo da se prilagodim.“

Plasman u Ligu šampiona preko Salcburga i Rendžersa, kao i ubedljiva pobeda nad Monakom, ostaće urezani u sećanju navijača Briža.

„Krenuli smo dobro. Te četiri utakmice u kvalifikacijama bile su nam najbolje u sezoni. Mnogo nam je značio taj uspeh za samopouzdanje, atmosferu. U ligi smo izgubili neke bodove, ali smo dobili poslednje dve utakmice protiv Uniona i Standarda. Vratili smo se u vrh tabele i očekuje nas žestoka borba za titulu. Živim van centra, ali je Briž zaista prelep grad i uživam u svakom smislu.“

I dalje prati Inter i raduje se uspesima svog nekadašnjeg trenera.

„Srećan sam zbog Kivua. Znam koliko radi, koliko mu Inter znači i koliko mu je važna šansa koju je dobio. Navijam svim srcem za njega.“

Fudbal je deo njegovog života od najranijeg detinjstva, a prvo sećanje vezano je za legendarnu „tripletu“ u Madridu.

„Bio sam na stadionu, imao sam pet godina… kroz maglu se sećam, ali pamtim da me je Vesli Snajder nosio po terenu sa trofejom. Svi su me nosili. To se ne zaboravlja.“

I danas, kao i onda, u porodici Stanković sve počinje i završava se fudbalom.

„Kad sam bio mali, zvali su me ‘Ale Vale’, zbog Valentina Rosija. Tata i braća su bili ludi za motorima, ja manje. Sad mi je lepše samo ‘Ale’.“

Pokazujemo mu snimak iz 2010. godine sa dodele Zlatne lopte FSS u hotelu Hajat, sa osmehom se prisetio tatinog intervjua posle kojeg je prestao da veruje u Deda Mraza.

„Godine prolaze, vreme leti… Gledao sam prvo tatu, onda Stefana, pa Filipa… Nisam imao drugi izbor. Fudbal je uvek bio na prvom mestu. Šutirao sam Filipu po dvorištu penale i slobodnjake, malo je šta uspevao da mi odbrani. Voleo bih jednog dana da zaigramo zajedno u istoj ekipi. Za sada je realnije da to bude u reprezentaciji nego u klubu. Filip je odličan golman, nažalost povredio 

Kao svaki tehnički prefinjen igrač, ima i svog fudbalskog uzora.

„Tata je idol, tu nema dileme. Ali Hakana Čalhanoglua sam gledao poslednje dve godine dok sam trenirao sa prvim timom. To što on radi na terenu je prosto neobjašnjivo.“

Sada je deo grupe o kojoj je dugo maštao.

„Jan-Karla Simića znam iz mlađih selekcija, ostale tek treba da upoznam. Normalno, pratim Vlahovića i Kostića u Juventusu, Pavlovića u Milanu… znam ih sa TV-a, uživo sam ih tek sada upoznao i uverio se da su pre svega sjajni momci.“

Pred njima je utakmica sa Albanijom, a pripreme u Staroj Pazovi teku uobičajeno.

„Raste tenzija, kao i pred svaku utakmicu. Pripremamo se u miru, polako spremamo meč. Aslanija znam iz Italije, sećam se da je Filipu dao gol u 118. minutu i usk ratio ga za ‘skudeto’ u juniorskoj konkurenciji. Igrali smo zajedno u Interu, imamo istu poziciju i dobro poznajem njegove kvalitete. Ali nije on jedina opasnost. Iskreno, ne poznajem baš sve igrače Albanije, ali ovih dana radimo detaljno na analizi protivnika.“

Otkrio je za kraj i očevu poruku pre polaska na okupljanje reprezentacije, reči koje u sebi nosi kao zavet.

„Kao što bi svaki tata rekao sinu, rekao mi je da se ponašam lepo, da pre nego što obučem dres, prvo pogledam grb Srbije i da ga uvek stavim ispred prezimena. Video sam njegov portret ispred svlačionica. Svaki put kad dođem u Pazovu, stanem ispred te slike, pogledam je i poželim da mu se jednog dana približim po broju nastupa za državni tim.“

Njegov put tek počinje, ali vrednosti koje nosi već su zrele – skromnost, rad i osećaj časti. Baš onako kako ga je tata naučio: prvo se pogleda grb, pa onda prezime.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.