On je najstariji živi fudbaler Vojvodine: Da li ste ikada čuli za ovu legendu?

Sa čak 90 godina, Čedomir Sentin je najstariji živi bivši fudbaler Vojvodine. Penzionerske dane provodi u novosadskom naselju Liman i priseća se bogate karijere koja ga je trajno vezala za ovaj grad. Odigravši više od 300 utakmica u dresu Vojvodine, bio je i kapiten u sezoni 1964/65. predvodeći tim koji je doneo prvu šampionsku titulu SFRJ u grad na obali Dunava.

U razgovoru za Dnevnik, presetio se Sentin fudbalskih početaka.

- Sećam se, radio je na igralištu neki čika Milan, koji je krpio fudbal, ali i skupljao pionire. Kada sam stekao pravo na to, odmah sam bio prebačen u podmladak i u njemu sam redovno igrao na mestu centarfora. Voleo sam "samo" da postižem golove i našao sam se ubrzo na kampu u Subotici, gde su se okupili omladinci iz čitave Vojvodine. S nama su radili treneri iz pojedinih klubova, a iz Kikinde to je bio Božidar Sandić, inače nastavnik geografije. Njemu sam i dan– danas jako zahvalan na tome što me je podržavao i nikada mu nije bilo teško da vežba posebno samnom.

Sentin je otkrio i kako je došao u Vojvodinu. 

- Znate kako: nisam fermao matorije igrače, već bih gurnuo loptu pored njih, obišao ih i postigao gol. Kada sam već postao prvotimac "6. oktobra", pamtim susret u Senti, u Vojvođanskoj ligi, koji smo izgubili. Prelazili smo Tisu skelom, nije tada bilo mosta, bio sam tužan i Sandić mi je prišao i upitao me zbog čega sam bio tako neveseo. Odgovorio sam da je to zato što sam taman stigao do prvog tima, a sada ću iz njega odmah da ispadnem. Usledilo je njegovo objašnjenje da se to neće dogoditi, jer nisam bio kriv za neuspeh, već su to bili neki stariji igrači i on. Imao sam njegovu punu pažnju i to mi je jako prijalo. Kasnije, kada sam već prešao u Vojvodinu, zatekle su me neke druge stvari, poput izražene discipline i rada na treningu, a, kada bi usledio njegov kraj, svi smo odlazili s terena. Navikao sam bio da radim s mojim trenerom dodatno i to mi je tada jako nedostajalo.

Delio je Sentin u "staroj dami" svlačionicu sa nekim od najvećih fudbalera stare Jugoslavije.

- U Vojvodini su tada, između ostalih, igrali Vujadin Boškov, Toza Veselinović, Lazar Vasić i ostali znameniti igrači i u sećanju mi je utakmica sa Vašašom, u Srednjeevropskom kupu, tokom koje mi je kroz glavu prošla misao: „Majko moja, kako ću ja ovde da igram? Ma, dobro je i da budem rezerva i završiću to nekako“. Upisao sam matematiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji se tada nalazio tu u centru, u zgradi na uglu Njegoševe ulice i Trga Slobode. S druge strane, bio sam zadovoljan time što sam potpisao za Vojvodinu i što sam priključen prvom timu, ali sam ubrzo dobio prostor i da igram. Boškov je u to vreme odlazio i šansu sam dobio protiv OFK Beograda. I ne samo to, već u tom susretu, na početku, postigao sam i prvi gol za moju novu ekipu u našoj pobedi od 9:1. Iskreno, bio sam iznenađen time što sam uopšte i dobijao lopte od jednog Toze Veselinovića... Na jednoj turneji u Grčkoj, sećam se, Toza je majstorski provukao loptu protivniku kroz noge, uposlio me, a ja sam zatresao mrežu. Međutim, sticajem okolnosti, Boškov je ubrzo napustio klub, a ja sam prebačen na poziciju halfa i na njoj sam ostao do kraja karijere. Posle je u tim došao i Stevan Nešticki i više se nisam vratio na mesto centarfora - poručio je najstariji bivši fudbaler Vojvodine.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.