PRVO OGLAŠAVANJE FEĐE DUDIĆA NAKON OSTAVKE: Bivši trener kragujevačkog Radničkog objavio EMOTIVNO oproštajno pismo!

Posle gotovo dve godine saradnje, Feđa Dudić i Radnički iz Kragujevca krenuli su različitim putevima.

Poraz u dvomeču protiv KI Klaksvika, u okviru kvalifikacija za Ligu konferencija, bio je prelomna tačka za trenera iz Bosne i Hercegovine, koji je potom podneo neopozivu ostavku. Od tada se nije oglašavao, a danas je preko društvenih mreža podelio emotivno oproštajno pismo, upućeno Kragujevčanima, klubu i široj srpskoj fudbalskoj javnosti.

- Bio je 23.09.2023.
Sunčan dan, preko 30 stepeni.
Adnan Jahić i ja dolazimo u Kragujevac, u FK Radnički – mesto koje prvi put vidimo, i na posao pun pitanja. Klub koji je u tom trenutku bio poslednji na tabeli, sa manjkom optimizma kod svih zaposlenih, i s nadom da ćemo se spasiti od ispadanja te što pre doći u sigurnu luku spasa.

Ono što smo sebi obećali pre polaska bilo je da ćemo dati celog sebe – biti posvećeni i predani radu, a zatim se uzdati u Božiju pomoć i nadati se najboljem. Sve posle toga postala je istorija...

Nažalost, došao je trenutak za rastanak. Trenutak o kojem nisam sanjao i koji nisam želeo, ali tako je to u ovom poslu – nekada moraš reći: "Dosta."

Kada sam produžavao ugovor, najveći sportski motiv bio je to što smo dobili drugu šansu od Boga – da ponovo izađemo u Evropu. Znali smo da ovog puta to moramo iskoristiti jer neki u životu nikada ne dočekaju svoju drugu priliku.

Nažalost, nismo bili pravi kad je bilo najvažnije, i onda je moralo doći do ovoga.
U dve utakmice protiv Klaksvika stvorili smo devet odličnih prilika za gol, i po svim parametrima morali smo proći dalje – ali nije bilo suđeno.

Da kažem da nam je falilo sreće – sigurno jeste, ali sreća se mora zaslužiti. Očigledno je nismo zaslužili. (Isto tako, u nekim utakmicama kroz prvenstvo, kad se "lomilo" oko konačnog plasmana – zaslužili smo je, i pratila nas je.)

Dakle, sreća nije bila presudan faktor.

Ali to ne može promeniti ono što smo zajedno ostvarili – istoriju i rezultat koji smo upisali u stranice kluba. Mislim da će proći još mnogo vremena pre nego neko ponovi rezultate koje je ostvarila ova generacija.
Dva puta smo izborili izlazak u Evropu, a po prvi put u istoriji kluba igrali polufinale Kupa.

Igrali smo dopadljiv i lep fudbal za oko, pobrali mnogo simpatija i navijača u Srbiji, posebno od onih neutralnih – a najviše u mojoj BiH, gde su pratili Radnički kao da je neki veliki klub iz lige petice.
Hvala im svima na tome!

U ova tri dana otkako smo se vratili sa Farskih Ostrva – plakao sam barem pet puta kao malo dete, čitajući poruke, tekstove i gledajući video-snimke naših navijača koji su mi pisali i želeli da ostanem.

Najviše sam plakao zbog dece – one koju smo vratili na stadion.
A znate svi – za kim plačemo? Za onima koji su nam ušli u srce i koje volimo.
A Kragujevac i Radnički su ušli u moje srce – i tu će ostati do kraja života.

Ovim putem se izvinjavam svima jer nisam mogao ispuniti vaše molbe. Nešto jače u meni odlučilo je da moram krenuti dalje.

Na što sam najponosniji jeste da smo postali simbol mira i poštovanja različitosti, u ovom vremenu kada se i to gleda.
Zbog toga je moj Kragujevac evropski grad – i hvala vam na tome.

Želim se zahvaliti, pre svega, Igoru Konotaru i Slavku Peroviću – ne mojim nadređenima, već mojoj porodici.
Zaista sam ih zavoleo kao da su mi najbliži. Naše porodice – i moje i Igorove – postale su nerazdvojne, od naših žena do naše dece, koja su se zbližila i družila.
A sa mojim Slavkom – nedostajaće mi naša dopisivanja u gluho doba noći, kad svi spavaju, a mi razmenjujemo mišljenja kako i šta možemo bolje da bismo podigli Radnički na viši nivo...

Hvala mom stručnom štabu – Jahi, Jasi, Švabi, Lazi, Đekiju i Voji – koji su zaslužni koliko i ja za sve što smo zajedno napravili.
Svim igračima u ove dve sezone koji su prošli kroz klub, a posebno me dirnuo Stojke nakon sinoćnje utakmice s Partizanom – iako smo zajedno proveli samo mesec dana.

Hvala svim zaposlenima u klubu: Ivanu, Marku, Braći, Trifketu, Iliji, Mati, Saletu, Banetu, Željku, Nikoli, Milici, Maji, Daci, Muti, Marku, Šišketu, Đoletu, Vlajku, Srđanu, Brani, Radetu, Damjanu, Aci – i izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio.

Naravno, našim navijačima Đavolima, kao i onima sa ostalih tribina – Zapada i Istoka – s kojima sam imao poseban odnos.
I da odmah kažem – nikad i nikakvih nesuglasica nije bilo među nama, a pogotovo ne nakon zadnje utakmice, kako su neki pokušali predstaviti kao razlog mog odlaska.

Njihovo skandiranje mog imena – ostaće večna uspomena za moje uši i srce.
Jedno veliko hvala na tome što ste prepoznali da sam dao sebe celog, i branio ovaj klub kao da je moj rođeni – a zauzvrat dobio vaš aplauz.

Ovo je samo doviđenja, a ne konačno zbogom.
Do nekog novog druženja i igranja na Čika Dači,
voli vas i pozdravlja vas Feđa ❤️💪

P.S.
Stavio sam ove tri slike koje su ispisale moj život u ove dve godine.
Prve dve – sreća i slavlje koje sam doživeo, i koje nosim sa sobom.
Pamtiću ovaj period u Kragujevcu samo po tim trenucima.
Treća – prikazuje kako je ekipa disala jedan za drugog. Mi s klupe smo se više radovali nego oni na terenu – i to je bila naša dobitna formula.
Nažalost, toga je nestalo u zadnjim utakmicama – i zato se sve ovako završilo. - pisalo je u oproštajnom pismu.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.