LEGENDARNI NAPADAČ IZ SUPERLIGE OTVORIO DUŠU: Žao mi je što nisam odigrao makar jednu sezonu sa prvim timom Partizana!

U svakom prvenstvu postoje igrači koji svojim učinkom i dugovečnošću postanu simbol takmičenja u kojem nastupaju. Kada je reč o srpskom fudbalu, jedno od takvih imena bez dileme je Milan Bojović – fudbaler čije se ime vezuje za broj 103, koliko je puta zatresao mreže u Superligi Srbije. Time je postao i prvi igrač koji je od osamostaljenja države stigao do trocifrenog broja golova u elitnom rangu.

Iako danas ima 38 godina, Bojović i dalje trenira u rodnom Čačku i čeka novu priliku, sa jasnom željom da njegova fudbalska priča još nije završena. Sa ponosom govori o svemu što je ostvario, ali i otvoreno o trenucima koji su mogli da promene tok njegove karijere.

Iskusni napadač bio je gost rubrike „Legende Super lige“ na zvaničnom sajtu Super lige Srbije, gde se prisetio najvažnijih trenutaka svoje karijere. Svaki put ima svoj početak, a njegov je bio vezan za Partizan, u koji je kao pionir stigao sa velikim ambicijama. Golgeterski učinak u mlađim kategorijama bio je izuzetan, ali prilika u prvom timu nije usledila.

– Mnogo puta sam isticao da sam u kadetima Partizana, igrajući u kvalitetnoj ligi Srbije, postigao 36 golova. Da danas neko ostvari takav učinak, verujem da bi se o tome pričalo kao o početku jedne ozbiljne svetske karijere. Ostaje mi veliki žal što nisam dobio šansu da odigram makar jednu sezonu sa prvim timom Partizana. Ubeđen sam da bih u tom periodu potpuno ‘eksplodirao’, bio bih pravo otkrovenje i verovatno bih izgradio reprezentativnu karijeru, a možda stigao i do liga „petice“ – rekao je Bojović i dodao:

– Ipak, u to vreme su stvari funkcionisale drugačije. Zadovoljan sam onim što sam postigao, ali taj žal ne prolazi, pre svega jer nisam zaigrao za klub koji volim najviše na svetu. Cela moja porodica je crno-bela i to bi za mene bilo ostvarenje sna. Jedan deo tog sna sam ispunio u mlađim selekcijama, gde sam Crvenoj zvezdi dao devet golova, ali jedina prava neostvarena želja u mojoj karijeri ostaje to što nisam postigao gol za prvi tim i otrčao da ga proslavim na jugu. Verovatno bi moja karijera tada krenula u potpuno drugom pravcu, ali šta je, tu je.

U tom periodu, konkurenciju u napadu Partizana činili su Vašington, Čadikovski i Radonjić, a Bojović smatra da je, imajući u vidu učinak u mlađim kategorijama, zaslužio priliku.

– Smatram da sam, kao mlad igrač sa takvim učinkom, zaslužio šansu pored njih. Danas vidimo da mladi igrači dobijaju priliku u prvom timu čim postignu četiri ili pet golova, jer klubovi u njima odmah prepoznaju potencijal. Neverovatno mi je da neko ko postigne 36 golova u kadetima tada nije dobio priliku čak ni da ode na pripreme. Da se to desilo danas, verovatno bih direktno iz omladinaca otišao u inostranstvo, možda i u klub poput Mančester Sitija. To je sada prošlost, žal ostaje, ali život ide dalje.

Govoreći o mogućem povratku u Humsku i aktuelnoj situaciji u Partizanu, Bojović je bio iskren:

– Partizanu trenutno nedostaju napadači i sigurno je da bih u klub otišao peške i igrao besplatno koliko god treba. Ipak, svestan sam da je to nerealno. Vidim da su sada doveli igrača iz Nemačke koji ima 34 godine. To potvrđuje da godine nisu uvek presudne i da se, pored mladih, traže i iskusni igrači. Ipak, ja sam sada više navijač Partizana nego neko ko realno očekuje poziv. Šansu nisam dobio onda kada je to bilo prirodno i kada sam je zaslužio.

Na kraju se još jednom osvrnuo na period kada je čekao pravu priliku u crno-belom dresu:

– Iskreno, ni sam ne znam zašto tada nisam dobio pravu priliku. Te godine sam postigao 36 golova u kadetskoj ligi, zatim su me slali na pozajmice, da bih sa 19 godina u Teleoptiku postigao 18 golova u sezoni. Čvrsto sam verovao da ću potpisati profesionalni ugovor i otići na pripreme sa prvim timom, ali poziv nije stigao. Put me je dalje odveo u Čukarički.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.