ŠKOTSKI NAVIJAČI ŠOKIRALI SVET: Pevali himnu na koju nemaju pravo i zaprepastili Engleze (ko zna koji put)

Ali, ta priča ne počinje minule noći, kada su Škoti raspametili planetu, već... vodi vas najpre u davni 14. vek, u jednu nestvarnu junsku bitku. Ne, nije ovo priča o Kosovskom boju. Ali... ono što sledi može biti da će vas ganuti kao da jeste.

Tog juna 1314. sa jedne strane bojnog polja bio je "ponosni Edvard" (drugi), engleski kralj, koji je rešio da pod svoju petu stavi Škote jednom za svagda. Poveo je baš ozbiljnu vojsku na taj zadatak. Pa, samo teških oklopnih konjanika je bilo preko 2.500 (Škoti nisu imali nijednog jedinog takvog konjanika). Bilo je sa "ponosnim" i čak 15 hiljada Engleza-pešadinaca, i tri hiljade strelaca sa onim velikim lukovima, kakvim nije bilo ravnih u Evropi...

A Škoti?

Oni su imali četiri puta manje vojnika, maltene sve pešadija.

Ali su imali i jednu želju.

Slobodu.

Ako preskočimo i raspored zamki pripremljenih za protivničku konjicu, i 2.000 godina staru taktiku koju je, "mrtav-ladan", Robert Brus spremio za nadolazeće Engleze, ako preksočimo i nestvarnu disciplinu škotskih malih "divizija"... onda će ovaj deo priče da se zaokruži rečima da su Englezi posle (potpuno netipičnog za srednji vek) dvodnevnog boja - "podvili rep" kao nikada pre i vratili se odakle su došli, ne znajući šta ih je snašlo u toj bitki kod Benokberna.

Ali...

Sećanje koje bledi (i na čemu se planski radilo)

Taj najteži poraz koji su Englezi u celoj svoj istoriji doživeli u ratovima protiv Škota - počeo je da biva zatrpavan u škotskom sećanju zahvaljujući engleskoj čizmi koja je u potonjim vekovima prilično čvrsto stala za vrat severnih suseda. Zapravo, više se o tome maltene i nije javno pričalo. A kad se nešto prećutkuje, onda vremenom i nestaje...

I, tu u priču ulazi jedan momak. Zvao se Roj Vilijamson. Kao dečkić, sin advokata i pijanistkinje, bio je izbačen iz muzičke škole jer se pravio da zna da čita note, a zapravo je frulu svirao na sluh. Ali, udaljiti nekog od onog što voli samo zato što se ne ponaša kako to od njega drugi očekuju - ne znači da tu ljubav prestaje. Kao što nikad nije prestajala ni njegova ljubav prema rodnoj Škotskoj.

Jednom je, kada je porastao tu, u svom a škotskom Edinburgu, napravio muzičku grupu (iako je bio izbačen iz muzičke škole, prava je ta njegova ljubav ka muzici bila. Prava, stvarno; Zapravo ... večna. A ako nije večna - onda i nije ljubav, zar ne?). Iz te vrlo male grupe su neki odlazili, drugi u nju dolazili, pa su posle nekoliko godina samo Roj Vilijamson i njegov drugar Roni Braun ostali. I rešili da tako, kao duet, nastupaju, čuvajući stari škotski zvuk.

Šezdesetih godina 20. veka Roj je napisao reči pesme, a zajedno su potom komponovali melodiju. Naziv pesme bio je kao što glasi i njen prvi stih - "Cvet Škotske". Nije to bila neka botaničarska pesma, iako govori i o brdima (hills) i velikoj škotskoj dolini (Glen), već je to jedna vrlo kratka priča u svega osam stihova o cvetu škotske mladosti koji je učestvovao u bitki kod Benokberna šest i po vekova pre nego što je pesma nastala.

Melodija nije bila pretenciozna. Nisu bile pretenciozne ni reči. Prosto, tih osam stihova bili su odraz duha. Odraz kućnog vaspitanja, koje se, kao takvo, "nezavisno od čizme", prenosilo s kolena na koleno. A od britanskih vlasti uglavnom je gurano pod tepih. Nekad i zabranjivano, ali uglavnom su te zabrane izvođene "u belim rukavicama". Otprilike onako kao što u Americi sportski timovi ne mogu da se zovu "sijuksi", "komanči", "apači" zbog perfidnog pravila "Znate, time bismo uvredili domoroce". Zamislite. E, tako nekako je i decenijama, ma - vekovima, san o škotskoj slobodi bio tretiran od strane "čizmaša", ali, Roj i njegov drugar Roni Braun su pesmu izvodili kad god bi seli ili stali da zapevaju koju.

Roj Vilijamson je, međutim, već kao 54-godišnjak preminuo, i - vreme je potom prolazilo... Nedelje, meseci, godine, sad već i decenije. Englezi su se ponadali da će ta njihova pesma, prosto, nestati. Utihnuti, kao i sećanje na ono na šta pesma, "Cvet Škotske", podseća. Takav je, prosto bio plan: da se isključivo zacari stanje navike na potčinjenost, a da nestane svest o istinskoj slobodi.

I, tu priča postaje prilično zanimljiva. 

Škotska NE SME da ima ima himnu. Ali...

Škotska, kao što znate, nema himnu. Ne sme ni da je ima, jer je ona samo deo jedne veće države.

Al', ima tu jedna zanimljivost. Verovatno ste primetili da u pojedinim sportovima postoje i reprezentacije zemalja koje nisu nezavisne. Kako i zašto postoje? Pa, eto, zato što su se te reprezentacije nadmetale u tim sportovima pre ostatka planete. Tako sad fudbal i igraju Škotska, Vels, Severna Irska, iako su oni samo deo veće, britanske države - ali, igraju jer su kao takvi, Škoti, Velšani, Irci, igrali fudbal pre nego što je FIFA, kao svetska fudbalska organizacija, nastala. Tako je i u ragbiju, recimo. No, te ekipe himnu ne mogu da imaju jer, eto... nisu iz nezavisnih država.

U ovu priču sad ulazi - baš onaj cvet Škotske.

Naime, Škoti (i ostali pomenuti) imaju pravo da pred svoje reprezentativne sportske mečeve intoniraju neku "svečanu pesmu", koja, eto, nije himna - jer himnu, jelte, stvarno ne smeju da imaju. I, kad su se Škoti počeškali po glavi, razmišljajući šta da odaberu, nije im izbor pao ne neke od čudesnih pesama koje su proslavile gajde (npr. nema ko ne zna melodiju "Scotland the brave", ali kada je ljudi čuju - ne znaju mnogi kako se ona zove), nego je izbor pao na ovo što sledi pred vama.

Čudesna scena na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2026.

A pred vama je snimak sa prvog meča koji je fudbalska reprezentacija Škotske odigrala na Svetskom prvenstvu 2026.

U toj utakmici, minule noći Škotska je pobedila Haiti, ali pre nego se lopta zakotrljala sa centra, više desetina hiljada Škota na Foksboru, legendarnom stadionu na kome NFL igraju Nju Inglad Pejtriotsi, zapevalo je iz duše "Flower of Scotland".

Ti stihovi o cvetu škotske mladosti koji je izginuo za slobodu, zbog kojih nema ko od Škota nije plakao, glase ovako:

"O cvete Škotske,
kada ćemo ponovo videti one poput tebe?
One koji su se borili i umrli za tvoja mala brda i doline,
i stali nasuprot vojske ponosnog Edvarda,
I poslali ga kući, da o svemu razmisli ponovo.

Ti dani su sada prošli,
i u prošlosti moraju ostati...
Ali, još uvek možemo da se uzdignemo
I ponovo budemo nacija -
koja se suprotstavila - njemu;
ponosnom Edvardu i njegovoj vojsci,
i poslali ga kući, da o svemu razmisli ponovo."

Na zaprepašćenje Engleza, delovalo je to kao da je cela Škotska pevala.

A i jeste...

Eto video snimka sa Foksboroa, prosto da sve nas podseti na snagu vere, čak i kada je čuva mališan izbačen iz muzičke škole. Da podseti na silinu koju u sebi nosi iskrena podrška, kao kod istinskog prijatelja (čak i kada je starac, kao na ovom snimku sa srpskim titlovima pomenute "himne koja to nije) ...

... da podseti kolika je važnost kućnog vaspitanja (i onog predanja s kolena na koleno) za čuvanje zdravog duha jednog naroda, ali pre svega da nas podseti - na svevremenost ljubavi. Jer, ako nije večna, onda i nije ljubav, zar ne?

A ako je prava, onda i strani kraljevi i njihove vojske nemaju šta da traže kad izađete pred njih zajedno, kao oni onomad, onog juna, veka četrnaestog...

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.