GVOZDENI PUK SIJA NAD SRPSKOM PRESTONICOM: Došle, videle, pobedile - Nišlijke pokorile Beograd!

Sportski centar Banjica organizovao je prethodnog vikenda turnir za žene u malom fudbalu, na kome su učešće uzele četiri ekipe. Pored domaćina ŽFK Banjica, tu su bile i ekipe KMF ETF, ŽFK Žarkovo i KMF Gvozdeni puk iz Niša.

Pobednik futsal turnira, koji se igrao po principu „svako sa svakim“, bila je i više nego zasluženo ekipa KMF Gvozdeni puk.

Ta njihova pobeda ima neuporedivo veći značaj, kada se zna, da su svega desetak minuta pre termina za svoju prvu utakmicu, za razliku od tri beogradske ekipe, tih devet devojaka i njihovi treneri Aleksandar Mijalković i Zoran Mihajlović, svi zajedno uložili gvozdenu volju, ogromno samoodricanje, još veću ljubav prema sportu i nemerljivo mnogo prolivenog znoja, da bi prvo ni od čega i bez bilo kakve pomoći nadležnih gradskih i lokalnih institucija, pre svega godinu dana zahvaljujući upravo viziji i borbi ove dvojice sporskih radnika i entuzijasta, oformili klub malog fudbala, a potom i da bi nakon pređenih 250 kilometara, svojim kolima i o vlastitom trošku, kako naš narod kaže „gladne i žedne“, stigle iz Niša. Lepo je to, što su ih u Beogradu dočekale još dve njihove saigračice, jedna od njih je rođena nišlijka, Jovana Stojanović, nekadašnja legendarna fudbalerka i kapitenka Crvene zvezde i reprezentativka Srbije u fudbalu i futsalu, a danas ponosna majka dva mala deteta Đorđa i Anđele, ostvarena i uspešna žena, a uskoro doktor ekonomskih nauka, kao i njena saigračica iz prve i istorijski najuspešnije generacije futsal reprezentacije, jedna od fudbalskih ikona „petoparaca“ svih sportskih hala i terana širom Srbije, neverovatni borac u srcu i duši, stena od devojke i veliki čovek Marija Krunić, ili jednostavno Maša. 

Kao neko ko je od prvoga dana pišući i izveštavajući, najaktivnije pratio same začetke stvaranja i nastanka ženske futsal reprezentacije Srbije, u vreme dok nije postojala ne samo ženska futsal liga, već se futsal igrao veoma retko i to jedino povremeno u sklopu fakultetskih takmičenja, ne mogu a da ne povučem paralelu između ova dva događaja, jer me neodolivo podsećaju na nešto što je u bukvalnom smislu reči već viđeno, a što je isto tako zahvaljujući malobrojnim sportskim vizioniraima i entuzijastima, kao i sredstvima iz njihovog vlastitog džepa, stvarano „štapom i kanapom“, da bi u zenitu svoga sportskog uspeha, voljom „tamo nekih čudnih osoba“, vođenih isključivo ličnim motivima, bilo sve uništeno i na kraju bukvalno ugašeno, kao da nikada nije ni postojalo. Kao sportski novinar zaista sam ponosan, što sam imao priliku da pre 8 godina obijam hladne i slabo osvetljene sportske hale, da bi prisustovao prvim treninzima i pisao o „pionirkama“ srpskog futsala, kao i na mogućnost da pre sedam godina pišem o prvoj ženskoj futsal utakmici odigranoj u istoriji naše zemlje u Sloveniji, ponosan sam i na to što sam pre šest godina bio u prilici da izveštavam sa ženskog futsal turnira „4 NACIJE“, na kome je upravo reprezentacija Srbije osvojila svoj prvi trofej, ali na moju veliku žalost i poslednji. Kuriozitet je i to, što je upravo Jovana Stojanović u Sloveniji bila strelac prvoga i do dana današnjeg najlepšeg gola naše futsal reprezentacije, kao i to što je bila, zajedno sa Marijom Krunić, jedna od najzaslužnijih za taj istorijski trofej Srbije. Ženska futsal reprezentacija Srbije danas gotovo i da ne postoji, o nekoj iole ozbiljnoj ligi i da ne govorimo, ali ostale su legende, a jedan od najlepših delova tih legendi su upravo ove dve devojke. Zato me ni malo ne čudi što su upravo baš njih dve dočekale ove „gvozdene nišlijke“ i njihove trenere, da bi ih na terenu SC „Banjica“ predvodile do njihovog prvog, a možemo sasvim sigurno reći i istorijskog uspeha i trofeja. 

Svoju radost podelile su i sa jednim od retkih članova stručnog štaba, tadašnje futsal reprezentacije Srbije, legendarnim Pajom Gradićem, koji je kako od prvoga dana, tako i dan-danas na tribinama, bio i ostao uz njih, a koji je nalik njima, kako zbog svoje vanserijske stručnosti, tako i zbog svoga čistog obraza, doživeo potpuno istu sudbinu.   

Bilo bi lepo, kada bi grad Niš i lokalna samouprava, prepoznali u svemu ovome nešto afirmativno i svrsishodno, te odvojili makar i najmanju mrvicu, kako bi na vreme i na adekvatan način podržali ove devojke i svoju decu, koja su za razliku od nekih drugih, u ovom trenutku, umesto blokada i ulice, izabrale sportsku halu i fer-plej borbu, u kojoj su na najlepši mogući način predstavljale svoj grad Niš i iz srca srpske prestolnice se nakon dodatnih 250 kilometara, vratile sa zlatnim medaljama i pobedničkim trofejem. Isto tako, bilo bi i više nego divno, kada bi upravo grad Niš, sa gvozdenim devojkama iz „GVOZDENOG PUKA“, na čelu sa dvojicom sportskih entuzijasta, oličenih u liku Aleksandra Mijalkovića i Zorana Mihajlovića, izvukao pouke iz katastrofalnih grešaka i nastavio tamo gde su Beograd i Srbija pali i stali, kada su se odrekli onih koji su bili najbolji i najčasniji.   

Zato na samom kraju uz već pomenuta imena, ispisujem i imena: Maje Jović, Mine Stojanović, Maje Mančić, Jane Stojanović, Mile Radonjić, Anđele Smiljković, Nađe Jović, Katarine Veljković i Katarine Milanović...

BONUS VIDEO:

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.