KARI, HVALA ZA - SVI: Zemlja košarke neće biti ista, u penziju ode poslednji romantičar

Poraz u majstorici finala Bundeslige, u kojem je njegov Bajern protiv Albe ispustio dvadeset poena prednosti iz treće četvrtine, nije samo bio rezultat na semaforu - to je trenutak u kojem je Svetislav Pešić, legendarni "Kari", spustio zavesu na karijeru koja je oblikovala decenije evropskog i svetskog sporta. Iako je kraj došao u gorčini poraza, veličina jednog čoveka se ne meri poslednjom utakmicom, već tragom koji ostaje u večnosti.

Za nas, ovdašnje, sadašnje - Kari nikada i nije bio samo trener.

On je bio simbol jedne epohe. Sve je počelo onog čuvenog leta 1987. u Bormiju, kada je sa grupom mladića, koji će kasnije postati legende košarke poput Divca, Đorđevića, Kukoča i Rađe, pokorio planetu na U19 Svetskom prenstvu za kome su za Amere, pobeđene u finalu, igrali i asovi poput Gerija Pejtona, Lerija Džonsona i Stejsija Ogmona, a vodio ih čuveni Leri Braun.

Bio je to pretposlednji ples jedne talentovane generacije pre nego što se u krvi raspala tadašnja država, a s njom i snovi o košarkaškom zajedništvu. Pešić je tada učio da pobeda nije samo pitanje taktike, već duše.

A te lekcije su večne. Kao i njegova košarkaška zaostavština.

Kari je bio putnik, ali je uvek nosio svoj Pirot u srcu. Taj Pirot, južnjačka toplina i specifični dijalekt postali su njegov zaštitni znak. Svi pamtimo onu čuvenu scenu iz svlačionice, kada je pred odlučujuće bitke na Mundobasketu 2023. godine, na tabli ispisao "Svi za jednog, jedan za SVI".

Dok su se drugi smejali gramatičkoj "grešci", Kari je znao ono što mnogi nisu – da u tom "SVI" leži sva snaga zajedništva kojom je izbrisalo granice između igrača i nacije, snaga koja je taj tim vodila do apsolutno neočekivanog srebra.

Pešić je to i radio celog života - od optisanih je stvarao heroje.

Njegov put je bio neponovljiv. Od Nemačke, koju je 1993. godine uveo u vrh evropske košarke osvajanjem zlata, preko Barselone koju je vodio do evropskog trona, pa sve do onog mitskog Indijanapolisa 2002. godine. 

Tamo, u srcu Amerike, Pešić je predvodio naš državni tim do titule prvaka sveta, pobedivši "onako usput" i američki "Drim tim" na njegovom tlu i dokazavši da...

Da...

Da košarka i nema gospodara. 

Ali ima u njoj one večno uvezane moći tri stvari - talenta, truda i znanja.

Karijevo je bilo da talenat igrača, uz zajednički trud, njegovim znanjem - uzdigne na vrh. Ako u sportu postoji definicija one jevanđeoske priče o umnožavanju talenata, Pešić je primer kako se to radilo, i na ličnom, i na primerima svih onih koje je trenirao.

Taj Indijanapolis, ta čudesna noć kada su Srbi u svojoj prestonici poslednji put sekli lubenice na pola, dubili ih i stavljali na glavu, te tako tako šetali ulicama u transu jer smo i Amerikance pobedili u "američkom sportu", pokazavši "da je ovo ovde, a ne ono tamo - zemlja košarke", bio je vrhunac Karijeve trenerske filozofije.

A ona je tada (i svagda) bila – gvozdena disciplina (pitajte Radmanovića o tome) spojena sa nepresušnom verom u tim. Ali i verom u nemoguće, koja je i nosila Srbe do svih uspeha u njihovoj istoriji.

Pedja Milosavljevic/STARSPORT ©

Poslednjih godina, Pešić je postao i glas savesti srpske košarke. Uporno je upozoravao, često bivajući neshvaćen, da se naš najtrofejniji sport polako pretvara u industriju, gubeći bazu iz koje su nikli svi njegovi uspesi. Govorio je o važnosti sistema, o školi, o "deci koju ne smemo da izgubimo u trci za profitom". Često je bio usamljen u tim apelima, ali nikada nije odustajao.

Jer, to je Svetislav Pešić.

Zna šta je važno. I ne pita za cenu koju će da plati da bi ono što jeste važno - stiglo do svih koji to treba da čuju.

Danas, kada se Kari povlači u zasluženu penziju, ostaje tako neobična, tako velika praznina - koju niko neće moći da popuni. Košarka uz aut-liniju i u svlačionici gubi čoveka koji je sa podjednakim žarom objašnjavao akciju i kritikovao društvene pojave koje štete sportu po kome se mi i dan danas sami zovemo "zemlja košarke". Odlazi u peniju jedan od poslednjih romantičara, trener koji je znao da je košarka igra, ali i mnogo više od toga. Način života.

I, umesto "hvala za sve", neka se ova mala priča o velikom čoveku, i ništa manjem treneru, završi sa:

Hvala za - svi.

Za "svi" što je uradio. Ali još više - za "svi" koje je stvorio. I koji će se tek stvarati, jer mnogi koje je on učio - već hrabro koračaju stazama koje je Svetislav Kari Pešić osmislio i utvrdio.

Da, stvarno...

Hvala za svi.

Bonus video

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.