LUKA GARZA POSLAO EMOTIVNO PISMO FIBA: Duboko ga je pogodilo što ne može da igra za BiH na Evrobasketu, otkrio je životnu priču!

Košarkaška reprezentacija Bosne i Hercegovine otputovala je na Kipar gde će se nadmetati na Evrobasketu. Pored brojnih problema sa kojima se suočavala ova selekcija - od povreda, nerazjašnjenih izostanaka određenih igrača, našao se i slučaj Luke Garze. 

Naime, mladom košarkašu Boston Seltiksa, FIBA je dodelila status stranca, uprkos tome što je njegova majka Šejla igrala za selekciju BiH.

IJevone Moore/Icon Sportswire / Newscom / Profimedia

Tim povodom, Garza je napisao emotivno pismo krovnoj organizaciji FIBA, a sve je otkrio Koš magazin. Pismo prenosimo u celosti i bez redakcijskih izmena:

- Poštovani gospodine,

Pišem vam ne kao profesionalni košarkaš, već kao unuk – noseći obećanje u srcu koje sam dao mnogo pre nego što sam ikada dotakao NBA parkete.

Moje ime je Luka Garza. Ponosan sam na svaki deo svog nasleđa, ali nijedan deo me ne zove dublje od mojih bosanskih korena. To je zemlja moje majke Šejle, njene majke a moje bake Ksenije i njenog pokojnog oca Refika Muftića – mog dede. Dugo sam sanjao da nosim dres Bosne i Hercegovine, ne samo kao sportista, već kao sin bosanske zemlje, kao čovek koji želi odati počast svojoj porodici i kao ljudsko biće oblikovano ljubavlju, otpornošću i duhom svojih predaka.

Moj deda, Refik, bio je legenda u Sarajevu – ne zato što je bio kultni golman FK Sarajeva, već zbog načina na koji se nosio kroz život. Bio je čovek iz svog naroda. 

Video sam to u načinu na koji su ga ljudi zaustavljali na ulicama s divljenjem i zahvalnošću, ne samo zbog njegove igre, već i zbog njegove humanosti. Tokom rata, kada je nada bila oskudna i svet se ohladio, on je ostao u Sarajevu. Rizikovao je sve – donosio je hranu, vodu, čak je i pretvarao njegov automobilski akumulator u izvor energije kako bi komšije mogle preživeti tamu. Bio je čovek koji nije nosio odela supermena, ali je spašavao živote tihom hrabrošću.

Tada sam bio samo dečak, posmatrao sam, učio, udisao svakom porom šta znači biti Muftić – i šta znači biti Bosanac.

Imagn Images / ddp USA / Profimedia

Moj rođak, Amar Alibegović i ja sanjali smo da zajedno igramo rame uz rame za zemlju našeg dede. Ne za slavu, već za ljubav – za porodicu. Našoj baki, koja je još uvek živa, to bi značilo sve na svetu da to vidi. I iako mog deda više nema, verujem da on bdi nad nama. I znam u svom srcu da ga ništa ne bi učinilo ponosnijim nego vidjeti svoja dva unuka, ujedinjena, kako igraju ne za sebe, već za sve za šta se on zalagao.

Moji roditelji su podneli zahtev za moju bosansku naturalizaciju kada sam imao samo osam godina – mnogo pre nego što sam igrao na koledžu ili u NBA ligi. Mnogo pre nego što je iko znao moje ime. Nikada nisam tražio bosanski pasoš da bih nastavio svoju karijeru. Tražio sam jer sam Bosanac. Jer je ova zemlja deo mene. Jer svaki put kada vidim plavo-žuto, vidim oči svog dede, ruke svoje bake, suze svoje majke kada je bila prisiljena napustiti svoj dom, porodicu i normalan život koji je imala zbog rata, ostavila je sve iza sebe da bi započela život u Sjedinjenim Državama, a kasnije je 11 godina radila za bosansku ambasadu, nikada ne zaboravljajući odakle dolazi.

Sada, kako se približava Evrobasket, tražim nešto veće od sebe: da nosim dres Bosne i Hercegovine bez zvezde pored svog imena. Ne kao stranac. Već kao sin koji se vraća kući.

Ovde se ne radi o pravilima ili rupama u zakonu. Ovde je reč o porodici. Radi se o baki koja je još uvijek živa i moli se za priliku da vidi oba svoja unuka, Amara Alibegovića i mene, kako igramo rame uz rame za zemlju naših korena. Radi se o obećanju koje sam u srcu dao svom dedi i majci. Dede Refika više nema, ali ga nosim sa sobom u svakom koraku koji napravim. 

Molim vas da shvatite: Ne tražim samo dozvolu da igram za reprezentaciju. Tražim čast da dam sve što imam za zemlju koja je dala sve mojoj porodici. Razumem da postoje pravila. Razumem da su vam poverene odluke koje sežu dalje od same košarkaške igre. Ali molim vas da ovo ne shvatite kao tehnički zahtev, već kao ljudski. Ne tražim da kršim pravila. Tražim da budem viđen onakvim kakav jesam.

Postoje igrači koji koriste nacionalnost kao put do prilike. Molim vas da shvatite da za mene ovo nije oportunizam. Ovo je ljubav. Ovo je nasleđe. Ovo je krv.

Molim vas, pomozite mi da ponesem ime svoje familije na dresu i na košarkaškom terenu. Dozvolite mi da nosim taj dres bez zvezdice. Dozvolite mi da budem ono što sam oduvek bio – ponosni Bosanac, spreman dati sve iz sebe ovom timu, ovoj naciji i u ovom trenutku.

Hvala vam – što ste pročitali, što ste saslušali i što ste razmotrili moj slučaj. Bilo bi mi jako drago, kao i mojoj porodici, ako biste mi pomogli da ostvarim ovaj san.

S dubokim poštovanjem i poniznošću, Luka Garza - navodi se u pismu mladog košarkaša. 

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.