BIO JE NAJBOLJI SPORTISTA SVIH VREMENA, A DRŽAVA GA JE GURNULA U BEDU I SMRT: Najtužnija priča ikada!

Za mnoge je Džim Torp najveći sportista svih vremena. U prvoj polovini 20. veka ovaj rođeni Indijanac bio je oličenje sporta. Bio je dvostruki olimpijski prvak u atletici, a profesionalno je na najvišem nivou igrao američki fudbal, bejzbol, košarku, hokej i mnoge druge sportove. Proslavio je Ameriku, a ona mu se odužila tako što ga je gurnula u bedu i smrt. Samo zato što je imao ''pogrešnu'' boju kože.

Od 13. do 15. jula 1912. u Stokholmu 29 sportista iz 12 država takmičilo se za olimpijsko zlato u desetoboju. Bila je to premijera te atletske discipline na Igrama i dalo bi se pretpostaviti da je u tom trenutku, kad su informacije o suparnicima bile retkost, jako teško bilo odrediti ko je glavni favorit za ukupnu pobedu.

No, ta bi pretpostavka bila sasvim pogrešna. Nedelju dana ranije održano je takmičenje u petoboju (ukinut je nakon Igara u Parizu 1924.) i jedan je sportista napravio nešto nezamislivo. U četiri od pet disciplina je pomeo konkurenciju i ubedljivo, da ubedljivije ne može, osvojio zlatnu medalju. Bio je to Džim Torp.

Naravno da je junak naše priče bio apsolutni favorit i u desetoboju, ali niko nije očekivao da će se trka za zlatom završiti praktično nakon treće discipline. Torp je već tada stvorio ogromnu zalihu bodova i za ukupno prvo mesto bilo mu je dovoljno da do kraja bude pri sredini, da bude tu negde, komotno odrađuje posao, uzima tu i tamo poneki bod i ležerno dočeka kraj takmičenja. Torp to nije uradio.

U četiri discipline je bio prvi, u četiri treći, a na 400 metara i u bacanju koplja osvojio je četvrto mesto. S tim da je koplje prvi put u životu uzeo u ruke neposredno pred odlazak u Švedsku. Posebno je zanimljiva priča oko poslednje discipline na 1500 metara.

Da i nije istrčao ta četiri kruga, Torp bi osvojio najmanje srebro, ali kako zlato još nije osigurao, morao je da nastupi. No, dovoljno mu je bilo samo da se pojavi na stazi i sa čak ispodprosečnom izvedbom bi uzeo prvo mesto.

Pola sata pred početak trke, dok se u svlačionici spremao, shvatio je da mu nedostaju patike. Da li ih je negde zagubio ili mu ih je neko ukrao, ne znamo, ali znamo da je u očaju tražio neko rešenje. Jedan od kolega mu je dao jednu patiku, a drugu, par brojeva veću, posve izraubanu i ko zna čiju izvukao je iz smeća.

Nije imao izbora i sa dve tuđe i neskladne patike je izašao na stazu. Da bi uopšte mogao da trči, stavio je tri para čarapa na nogu i po pljusku koji je tog dana kupao Stokholm, po prašini koja se pretvarala u blato, ciljem je prošao prvi sa čak pet sekundi prednosti ispred Šveđanina Goste Holmera.

Osvojio je ukupno 8412.955 bodova, a njegov rekord ostao je netaknut duže od dve decenije. Samo za poređenje, da shvatimo kakav je podvig napravio Torp, srebrni Šveđanin Hugo Vislander je skupio 7724.495, a bronzani, takođe Šveđanin, Čarls Lomberg 7413.510 bodova.

Kralj Švedske mu se naklonio i rekao mu da je najveći sportista na svetu

Kako je tada pisao Njujork Tajms, publika je bila u transu, klicala je veličanstvenom prvaku, kojem je kralj Švedske Gustav V. stavio na glavu lovorov venac, oko vrata zlatnu medalju i predao mu zlatni kalež optočen dijamantima u obliku vikinškog broda.

"Gospodine, vi ste najveći sportista na svetu. Nadam se da ćete mi učiniti tu čast i rukovati se sa mnom", drhtavim glasom od emocija obratio se Torpu švedski kralj. Džim, nenaviknut na sve to što se upravo oko njega događalo, rumen od stidljivosti, gledajući u tlo, samo je tiho odgovorio: "Hvala vam, kralju."

"Za mene je Torp bio najveći sportista koji je ikada živeo", rekao je Abel Kivijat, svetski rekorder na 1500 metara te Torpov timski kolega i cimer u Stokholmu, gde je osvojio srebrnu medalju na 1500 metara i zlato u timskoj trci na 3000 metara.

"U Stokholmu sam video Torpa kako prvi put baca kuglu", rekao je Kivijat u jednom intervjuu 1984. "Sve što je radio, radio je krivo. Njegov stav, rad nogu, okret, zamah...sve je bilo pogrešno. Ipak, sve ih je razvalio. Tada sam shvatio da je čudo. Dok smo trenirali u Parizu, bili smo gosti u američkoj ambasadi. Džim je bio glavna atrakcija. Skočio je i dotaknuo luster, a bila je to visina kojoj ni blizu nisu mogli prići ni najbolji svetski skakači uvis."

Kivijat je to leto proveo dosta vremena sa Torpom i imao je priliku da ga jako dobro upozna. Obojica su predstavljala SAD u bejzbolu na olimpijskom ekshibicionom turniru, a pred same Igre zajedno su se pripremali u Francuskoj.

"Sećam se, Torp je izgubio jednu trku na 110 metara s preponama. Šta se dogodilo? Na pola trke imao je veliku prednost, a onda je avion preleteo borilište. Džim je zastao i šokirano pogledao prema gore pa pao na preponu. Znate, to je bilo prvi put da vidi avion. Bio je divan, pravi gospodin, ali nije imao ni novčića. Jednostavno, nije imao ništa."

Kad je kralj Gustav za Torpa rekao da je najbolji sportista sveta, nije pogrešio. Taj se epitet uvek davao zlatnim desetobojcima jer je iz davnih dana olimpizma ostalo uvreženo mišljenje da neko ko osvoji zlato nakon dva dana krvavih muka i strašnih napora posle deset atletskih disciplina, zaslužuje da nosi tu nezvaničnu titulu. Međutim, kralj Gustav nije znao ni izbliza koliko je bio u pravu kad je tom laskavom rečenicom počastio Torpa.

Olimpijska zlata je osvojio u atletici, a bio je među najboljima u svakom sportu kojeg se uhvatio

Džim Torp je u istoriji Olimpijskih igara ostao zlatnim slovima upisan kao jedan od najboljih desetobojaca i vrhunski atletičar. Ali, Torp se atletikom i desetobojem u svojoj neverovatnoj karijeri ozbiljno bavio samo tih desetak dana u leto 1912.

Godinama je bio jedan od najboljih igrača američkog fudbala, a 1920., dok je još bio aktivan igrač u timu Katon Bulldogs, postao je prvi predsednik American Professional Football Association, koja će se dve godine kasnije preimenovati u NFL.

Godine 1969., na svečanosti povodom 50 godina NFL-a, izabran je među 16 najboljih igrača svih vremena, a njegovo ime se nalazi i u Kući slavnih američkog univerzitetskog fudbala. Sve titule koje je 1916., 1917. i 1919. osvojio sa Bulldogsima kasnije su priznate kao naslovi prvaka sveta.

U bejzbolu, koji će mu, a o tome ćemo nešto kasnije, izazvati goleme nevolje i u dobroj meri odrediti život, proveo je skoro pola života. Sa Njujork Džajantsima je bio osvajač Nacionalne lige 1913., a na najvišem nivou igrao je još i za Sinsinati Reds i Boston Brejvs.

Profesionalno se bavio još košarkom dok ona nije bila profesionalna, bio je jedan od boljih igrača lakrosa na kontinentu, a ni boks mu nije bio stran. Premišljao se i da 1913. prihvati poziv Toronto Tekumsesa, koji se takmičio u National Hockey Association, kasnije preimenovanom u NHL, a 1912. osvojio je Međuniverzitetsko prvenstvo SAD-a u dvoranskom plesu.

"Torp je bio u stanju samo jednom da vidi neki sport i odmah da bude najbolji u njemu. Jednostavno, Džim Torp je bio najbolji sportista koji je ikad živeo", u tom intervjuu je rekao Abel Kivijat.

Za Ameriku je imao jednu, ali veliku manu - bio je Indijanac

Džim Torp je doista bio iskonsko oličenje heroizma, arhetipski junak koji je poslan na svet da oživi antičke mitove i legende o Heraklu ili Ahilu. Mogao je da uradi baš sve i nije poznavao prepreke. Bio je neuništiva sila i dalo bi se zaključiti da je neko takav nakon sportske karijere postao ideal i ikonska figura koja će kraj života dočekati okupana lovorikama i blagostanjem.

Nažalost, to se nije dogodilo. Džim Torp je doista bio najveći sportista na svetu, ali za američki establišment, za državni aparat, imao je jednu ogromnu manu. Bio je Indijanac. Bio je američki domorodac i samim tim, dok je god disao, predstavljao je problem jer je bio živi podsetnik na ono što je ista ta vlada uradila milionima ljudi koji su živeli u Americi puno pre nego što je tamo zakoračila bela noga.

A niko prljavih ruku ne voli da ga se iz dana u dan podseća na njegovu nečistu savest. Svojom veličinom, ugledom i statusom, Torp je bio najveći mogući simbol te nečiste savesti. Zato je morao biti ponižen, degradiran, marginalizovan. Morao je biti uništen.

Običnim Amerikancima Torp je bio uzor i idol. Nikad se u sportskoj karijeri nije suočio sa nekom neprijatnom situacijom na ulici zbog boje svoje kože. Naprotiv, kad se američki olimpijski tim vratio iz Stokholma, na Brodveju je organizovana parada njima u čast. Mase su oduševljeno skandirale samo Džimu. Kolege su ga podigli na ramena, a on se skromno zahvaljivao hiljadama koje su došle samo zbog njega.

"Čuo sam kako ljudi viču moje ime i nikako nisam mogao da shvatim kako jedan čovek može da ima toliko puno prijatelja", naivno je komentarisao Džim ono što se tog dana događalo oko njega, ne sluteći da će samo nekoliko meseci kasnije sve otići dođavola i da će njegov veličanstven podvig u Švedskoj biti izbrisan više od stoleća. Jer navijači su jedno, a država je nešto sasvim drugo.

Skandal sa oduzimanjem medalja

Šta se dogodilo? U to doba sportisti koji su nastupali na Olimpijskim igrama držali su se strogih kubertenovskih pravila o amaterizmu. Čistoća sporta nije smela biti uprljana novcem. Čak i ako se radilo o najmanjim mogućim iznosima.

U januaru 1913. novinar Vuster Telegrama Roj Džonson je objavio priču u kojoj je otkrio da je Torp 1909. i 1910. primao iznos od dva do 35 dolara nedeljno igrajući za bejzbol timove Roki Maunt i Fajetvil u ligi Istočne Karoline. U današnjim merilima Torp je nedeljno od bejzbola zarađivao od 58 do 1018 dolara.

Držimo li se strogo slova zakona olimpizma, da, Torp je pogrešio i vrlo je verovatno bilo u redu da bude kažnjen. To bi bilo ispravno da su pravila vredela jednako za sve. Ali, nisu. Javna je tajna bila da su gotovo svi studenti sportisti i članovi američke olimpijske reprezentacije tokom leta profesionalno, za novac igrali bejzbol ili američki fudbal.

Kako bi zaobišli pravila amaterizma, nastupali su pod pseudonimima (tako je pod lažnim imenom i budući američki predsednik Dvajt Ajzenhauer igrao američki fudbal za novac dok je studirao). Naivni Torp nije varao. Igrao je pod svojim imenom. Smatrajući da ništa loše ne radi.

Kad je izbio skandal, Torp je morao da svedoči pred komisijom Amateur Athletic Uniona. Priznao je "nedelo", ali je na saslušanju izjavio da nije znao da radi nešto pogrešno i zamolio je za oproštaj.

"Nadam se da će me barem delimično opravdati činjenica da sam bio običan indijanski školarac i nisam znao za takve stvari. Nisam bio baš mudar i nisam shvatao da je to pogrešno. Radio sam samo ono što su radili i drugi momci sa fakulteta. Samo što oni nisu koristili vlastita imena, a ja jesam", u svom saopštenju je napisao Torp.

Američku javnost nije bilo briga što je Torp nakratko igrao profesionalni bejzbol jer je bio nacionalni idol, a pogotovo nisu marili za taj prestup kad je bilo opštepoznato da su gotovo svi sportisti radili istu stvar.

No, slučaj je jako ozbiljno shvatio Amateur Athletic Union, a sekretar udruženja i jedan od njenih osnivača Džejms E. Salivan, koji je Džimu poništio status amatera, svojim ugledom je uticao i na MOK da Torpu oduzme medalje i prebriše rekorde koje je osvojio u Stokholmu.

Ako čak i zanemarimo činjenicu da je AAU godinama žmirio na profesionalne nastupe svojih članova pod pseudonimima, postoji još jedna, puno važnija stvar, zbog koje Torp nije smeo biti kažnjen. Naime, AAU i MOK su u njegovom slučaju evidentno prekršili vlastita pravila.

Bilo kakav prigovor na profesionalni status sportiste na Igrama morao je biti uložen MOK-u u roku od 30 dana od zatvaranja Igara. Prijava protiv Torpa krovnoj kući olimpizma uložena je pet meseci nakon isteka tog roka. Dakle, da je uradio i hiljadu puta goru stvar, Torpu prema pravilima MOK-a nisu smele biti oduzete medalje.

Osim toga, američki novinari koji su godinama proučavali slučaj našli su evidentne dokaze da je AAU vrlo dobro znao da je Džim igrao profesionalni bejzbol pre nastupa u Stokholmu, a kad su se suočili sa problemom i potencijalnim skandalom, jednostavno su lagali kako bi spasli svoju kožu.

FAY 2018 / Alamy / Profimedia

Osveta rasista i ljubitelja nacista Ejverija Brandagea

Takođe, u čitavoj lakrdiji jako bitnu ulogu odigrao je i notorni Ejveri Brandage, deklarisani simpatizer Hitlera i čovek koji je godinama najpre bio na čelu Američkog olimpijskog odbora, a onda i MOK-a. Džimove pristalice su decenijama zazivale pravdu i od MOK-a tražile da se Torpu vrate oduzete medalje, da ga se rehabilituje i ponovo proglasi dvostrukim olimpijskim prvakom.

Kad su se molbama aktivista priključili Šveđanin Hugo Vislander i Norvežanin Ferdinand Bie, gotovo svi su bili sigurni da će MOK, odnosno Brandage popustiti i da će se Torpu vratiti oteto. Naime, drugoplasiranom Vislanderu je nakon skandala dodeljena Džimova zlatna medalja u desetoboju, a Bieju u petoboju.

Nakon što su se oni obratili MOK-u i izjavili da se odriču zlatnih medalja jer je za njih jedini pravi prvak bio Torp, logično je bilo za očekivati da će se pravda izvršiti. Ipak, nije bilo tako. Brandage za takvo nešto nije želeo niti da čuje.

"Neznanje nije opravdanje", stalno je ponavljao. Brojni američki novinari tvrde da, osim što je bio rasista, pa mu je smetala Džimova boja kože, Brandage Torpu nikako nije mogao da oprosti jednu stvar. Brandage je na Igrama u Stokholmu predstavljao SAD u obe discipline u kojima se takmičio Torp.

U petoboju je završio šesti, a tek 16. u desetoboju. Činjenica da ga je do nogu potukao i ponizio jedan Indijanac, za Brandagea je bilo nešto preko čega nije nikad mogao da pređe i sve dok je bio živ, pobrinuo se da Torp ostane zakinut za ono što je na sportskom terenu zasluženo osvojio.

Džim Torp u dresu bejzbol tima Njujork Džajants

"Jadni igrač bejzbola je dobijao, koliko ono, punih sto dolara mesečno?" sarkastično je slučaj Torp komentarisao Abel Kivijat, koji će se i sam 1914. naći u sličnom "prekršaju". No, za razliku od Džima, koji je nakon izbacivanja iz statusa amatera prihvatio ponudu Njujork Džajantsa, Kivijat se borio punih šest godina dok mu nisu vratili medalje i status.

"Verujem da nije bila slučajnost da su se moćnici namerili na Torpa jer je bio američki domorodac, a na Kivijata jer je bio Jevrejin", rekao je Džef Bendžamin, bivši atletičar, profesor istorije i novinar koji je godinama proučavao život Džima Torpa.

"Džim je doneo Americi dva olimpijska zlata, a te 1912. kao američki domorodac nije čak imao američko državljanstvo. Priča o Džimu Torpu mešavina je nepravde, tuge i nadahnuća", rekao je Bendžamin za portal SILive.

Potomak slavnog indijanskog poglavice

Džim Torp je prema dostupnim dokumentima rođen 22. maja 1887. u gradu Pragu, na indijanskoj teritoriji današnje Oklahome. Rođen je pod indijanskim imenom Va-To-Huk, što se može prevesti kao "put osvetljen velikim bljeskom munje" ili, sažetije, Svetli put.

Kršten je u katoličkoj crkvi kao Jakobus Franciskus Torp, a oba roditelja su mu bila mešane rase. Otac Hajram bio je sin Irca i Indijanke iz plemena Sak i Foks, a majka Vivijan je imala francusku i krv plemena Potavatomi. Prema legendi, Džim je bio potomak čuvenog poglavice iz indijanskih ratova Blek Hoka, a to je potvrdio i veliki sportista.

"Nisam ništa manje ponosan da sam potomak tog plemenitog poglavice nego što sam ponosan na svoju sportsku karijeru", rekao je jednom Torp koji je imao užasno detinjstvo. Na stranu čak i to što su on i porodica mu kao izvorni Amerikanci dehumanizovani i oterani u rezervate, Džimu su ranu mladost obeležile lične tragedije. Brat blizanac Čarli je umro od upale pluća kad je Džim imao devet godina, a nekoliko godina kasnije majka Vivijan nije izdržala porođaj.

Otac je Džima najpre poslao na učenje u indijanski rezervat Haskell u Kanzasu, no ovaj je vrlo brzo otamo pobegao i zaposlio se na ranču konja, da bi nešto kasnije ipak prihvatio očeve savete i pristao da ode da se obrazuje u vodeći indijanski internat u SAD-u u to vreme - Karlajl Indijan Industrijski školu u Karlajlu, u državi Pensilvaniji.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.