NAJBIZARNIJI IZGOVORI SPORTISTA: Ovo pričaju za korišćenje nedozvoljenih sredstava kada su uhvaćeni u dopingu

Doping pozitivan rezultat često dolazi kao grom iz vedra neba, ne samo za sportistu, već i za trenera, saigrače i navijače. U jednom trenutku sportista biva slavljen kao heroj, a već u sledećem je suočen sa sumnjom, istragom i mogućom suspenzijom. Sportista prolazi kroz težak emotivni šok, fazu straha i neverice a onda i fazu potpunog negiranja svega što se desilo.

Lančana reakcija – od sportiste do društva

Doping pozitivan rezultat koji inicijalno pripada jednoj osobi, nikada ne pogađa samo tu osobu. U jednom trenutku, šok zbog doping pozitivnog rezultata se širi izvan granica sportskog terena, ulazi u porodice, timove, širu sportsku zajednicu. Mediji se pretvaraju u nemilosrdne analitičare i hroničare svake reči i poteza, sponzori povlače svoju podršku, a javnost, rastrzana između neverice i osude, pretvara slučaj u nacionalnu temu. Ono što je počelo kao lična borba sportiste, postaje drama koja trese ceo sistem.

ADAS

Najčešće strategije odbrane

Kada se suoče sa doping pozitivnim rezultatom sportisti reaguju na različite načine. U praksi, spektar tih reakcija kreće se od potpunog negiranja i odbacivanja svih optužbi, preko insistiranja na proceduralnim propustima i navodnim tehničkim greškama, pa sve do izuzetno kreativnih, ponekad i bizarnih izgovora. Ponekad, ali to je vrlo retko, dolazi do otvorenog priznanja i saradnje sa antidoping organizacijama. U toj situaciji može doći i do umanjenja kazne naročito ako sportista pruži značajnu pomoć antidoping organizaciji u otkrivanju većih doping mreža ili drugih prekršilaca.

Negiranje i prebacivanje krivice

Negiranje često uključuje isticanje lične reputacije, godina „čistog“ takmičenja i insistiranje na ličnoj etici, uz tvrdnje da je došlo do greške u laboratoriji ili manipulacije uzorka.

Drugi sportisti biraju strategiju prebacivanja krivice i tvrde kako su im lekari ili farmaceuti dali nešto bez njihovog znanja. Ova linija odbrane često se oslanja na ideju „nenamernog unosa“ i pokušava da dokaže da nije postojala namera poboljšanja performansi, a odnosi se na korišćenje preparata bez njihovog znanja ili da je proizvod koji je koristio bio kontaminiran. Krivicu takođe prebacuju na članove porodice, majke, očeve, babe, dede i njihove lekove koje su slučajno popili. Vrlo retko, gotovo nikada, optužuju trenere. Od kada sam u Antidoping agenciji Republike Srbije a to je poslednjih 14 godina nisam imala slučaj da je sportista za svoj doping pozitivni rezultat optužio svog trenera.

Kreativni izgovori

Posebno zanimljiva je kategorija „kreativnih izgovora“, gde se sportisti pozivaju na izuzetno neobične okolnosti, poljupce sa osobama koje koriste drogu i druge zabranjene supstance, preko konzumacije kontaminiranog mesa ili egzotičnih jela, pa do tvrdnji o sabotaži putem zubne paste ili kreme za kožu. Iako ovakvi izgovori privlače veliku pažnju u pravnom smislu imaju značajnu težinu jedino ako su potkrepljeni izuzetno jakim dokazima.

Teret dokazivanja – 51 % verovatnoće

U doping-pozitivnim slučajevima, teret dokazivanja je uvek na sportisti. Prema principu striktne odgovornosti (Strict Liability) sportiste , propisanom Svetskim antidoping kodeksom, sportista je uvek odgovoran za sve što se nađe u njegovom telu, bez obzira na nameru, nepažnju, neznanje ili okolnosti. To znači da, čak i ako zabranjena supstanca dospe u organizam slučajno ili bez znanja sportiste, on mora dokazati kako i zašto se to dogodilo. Ovaj proces dokazivanja često je složen i skup: zahteva stručna veštačenja, laboratorijske analize, medicinsku dokumentaciju i pravnu podršku.

U praksi, to stavlja sportiste u izuzetno težak položaj: moraju istovremeno da se nose sa pravnim procedurama, javnim pritiskom, gubitkom prihoda i narušenim ugledom, dok teret dokazivanja ostaje isključivo na njihovim plećima.

U postupcima zbog doping pozitivnog rezultata, sportista ne mora da pruži apsolutni dokaz svoje nevinosti, ali mora da pokaže da je njegova verzija događaja najmanje 51% verovatna, a u pravnoj terminologiji se to zove “Balance of Probabilities“. Drugim rečima, sportista mora ubediti disciplinsko telo da je verovatnije da je do zabranjene supstance došlo na način koji on opisuje, nego na bilo koji drugi način. Ova granica od 51% deluje nisko, ali u praksi je izuzetno teška, jer zahteva dokumentovane dokaze, konzistentno svedočenje i veštačenja. Bez takvih dokaza, argument sportiste se lako odbacuje.

Zbog toga su odbrane pred disciplinskim telima za kažnjavanje veoma teške  a pravni timovi sportista moraju da balansiraju između zaštite ugleda, minimiziranja kazne i izbegavanja potpunog uništenja sportske karijere. Upravo ta borba u balansiranju dovodi do toga da svet sporta iz godine u godinu dobija nove, ponekad logične, a ponekad neverovatno maštovite priče o „slučajnim“ doping pozitivnim testovima.

Poznati slučajevi iz sportskog sveta

Meni je vrlo interesantan skorašnji slučaj francuske mačevaoke Isaore Tibus koja je osvojila timsku srebrnu medalju na Igrama u Tokiju. Ona je naime bila pozitivna na supstancu “ostarine” (SARM) a pravdala je time što se ljubila sa dečkom koji je ovu supstancu imao u svom organizmu kroz kontaminiran suplement. Nakon prvostepene odluke gde joj je bila propisana 4 godišnja kazna sportiskinji je na Međunarodnom sportskom sudu (CAS-u) uvaženo obrazloženje i ona je oslobođena.

Diter Bauman Olimpijski šampion na trci od 5.000 metara, na Olimpijskim igrma u Barseloni, bio je doping pozitivan na nandrolon, a branio se tako što je tvrdio da su mu protivnici ubacili ovu supstancu u njegovu pastu za zube.

Denis Mičel je bio pozitivan na tetsosteron a branio se time da je noć pre doping kontrole vodio ljubav četiri puta i da je popio nekoliko piva.

Pet fudbalerki Severne Koreje na Svetkom kupu 2011. godine su bili pozitivne na 14 različitih steroida. Predstavnici njihovog nacionalnog tima su to objasnili na način da su sportiskinje bile povređene prilikom udara groma i da su lečene tradicionalnim lekom baziranom na tečnošću koju luče žlezde jelena koji živi u oblasti Nepala.

Havijer Sotomajor kubanski skakač u vis je bio doping pozitivan na kokain. Branio se na način da je kokain video samo na filmovima a da se kokain našao u njegovom organizmu sabotažom koju je sprovela CIA, jer su želeli da ga otruju.

Tajler Hamilton biciklista je bio otužen za primenu homologe transfuzije. Branio se da je bio deo blizanačke trudnoće i da je „nestajući blizanac“, preneo neke od svojih eritrocita Hamiltonu dok su u prvom trimestru trdunoće bili zajedno u materici. Takođe je u svoju odbranu tvrdio da njegovo telo sadrži ćelije dva ili više osoba, što se u nauci zove himera.

Flojd Landis, biciklista, je tvrdio da je visok nivo sintetičkog testosterona na doping kontroli posledica konzumiranja viskija i dehidracije.

Domaća „kreativnost“

I naši sportisti znaju da budu jednako kreativni. Imali smo sportistu koji je bio pozitivan na marihuanu koji je tvrdio da mu je devojka “uduvala” dim. Jedan sportista koji je bio pozitivan na kokain se branio da je supstanca dospela u njegov organizam preko poljupca sa devojkom. Korišćenje diuretika obrazlagano je: otocima nogu, skidanjem telesne mase, povredama kolena. Korišćenje klenbuterola je pravdano terapijom u lečenju astme, iako za lečenje astme postoji ceo spekatar drugih, efikasnijih, lekova. Prisustvo različitih hormona je u jednom periodu objašnjavano njihovim korišćenjem u lečenju korone. Vrlo često su se sportisti pravdali da su lekove pomešali sa lekovima koje su koristili njihovi roditelji ili članovi porodice.

Izgovori blede, dokazi ostaju

Na kraju, ma koliko kreativne bile, odbrane bez čvrstih dokaza retko donesu oslobađajuću odluku. Jedino što ostaje su priče koje, godinama kasnije, služe kao opomena da je u sportu, kao i u životu, istina uvek teža od izgovora.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.