RAGBI SE VRAĆA KUĆI: Posle 56 godina, reprezentacija Srbije ponovo igra u Pančevu

Pančevo će 25. oktobra ponovo živeti za ragbi. Prvi put još od 1969. godine, reprezentacija Srbije zaigraće na Gradskom stadionu, protiv selekcije Slovačke. Biće to povratak sporta koji je u ovom gradu imao dušu, verne navijače i heroje koji su iz ničega stvorili istoriju. Biće to, zapravo, povratak na mesto gde je sve počelo.

Ragbi je u Pančevo stigao ranih pedesetih godina. Prvi klub osnovan u Jugoslaviji bio je Partizan 1953. godine, a već u januaru 1954. u Pančevu je rođen Dinamo – samo dva meseca kasnije. U početku se zvao ISP (Industrija stakla Pančevo), a zatim se ime vratilo na Dinamo.

Lazar Kovač, potpredsednik Dinama, legendarni igrač i reprezentativac kaže da su prvu jajastu loptu u Pančevo doneli – studenti.

„U to vreme je bila jedna, oni su se skupili i počeli. Dve-tri godine posle osnivanja kluba išli su na jug Francuske, gde je ragbi zakon. Nosili su se egal – jednu utakmicu su i pobedili u Marseju. Koje je to oduševljenje bilo! Francuzi su bili u fazonu: ‘Ko su ovi?’ Dali su nam dresove jer nismo imali, dali lopte…”

A onda – prva revolucija!

„Оnda je došao jedan Boris, naš čovek iz Temišvara, koji je bio trener. Sve što su naučili ragbisti, naučili su od njega. Uh, bio je ‘đavo’.“

Taj Boris bio je Boris Blažević, prvi profesionalni ragbi trener u istoriji jugoslovenskog sporta.

„Trenirao je istovremeno nekoliko klubova u Beogradu i Pančevu. Pravio je raspored tako da može da putuje i vodi treninge dok se nije preselio u Pančevo“, kaže Miomir Kalabić, predsednik Dinama i takođe trofejni ragbista.

Lazar kroz osmeh dodaje:

„Znaš kako je izgledao kondicioni trening? Svi trče ispred, a on pozadi sa pištaljkom. Ko zaostane, dobija pištaljku u glavu.“

Prva reprezentacija – prvi ponos 

Osnivanje Ragbi saveza Jugoslavije pokrenuo je Živko Skroza, a prvi selektor reprezentacije bio je Branko Štimac. Odluka da se formira reprezentacija bila je prirodan nastavak rasta sporta koji je zahvatio celu zemlju – od Splita i Zagreba do Zenice i Pančeva.

„Znalo se otprilike ko bi mogao da igra. Skupili smo se dan ranije i iz Pančeva krenuli za Bugarsku. Selektor je bio Štimac“, priseća se Lazar.

Posle prvog gostovanja, prva utakmica nacionalnog tima na domaćem terenu odigrana je 1. maja 1969. godine u Pančevu, između Jugoslavije i Bugarske. Rezultat – 22:6. Na tribinama između 2.500 i 3.000 ljudi.

„Tribine su bile pune, velika atrakcija, a u ekipi je igralo šest ili sedam igrača iz Dinama“, navodi Kalabić, dok se Lazar, kao akter, prisetio detalja.

„Ljudi su poznavali ragbi i navijali. Pre utakmice je na korzou bio pano šest puta dva metra, na kojem su bili napisani detalji utakmice. Ljudi nisu mogli da ne vide, kao bilbord. Lepili su se i plakati. I strah i ponos – svirala je i himna tada. Imao sam strah da ne ispustim loptu, ali kad počne – sve zaboraviš.“

Zlatne godine Dinama

Sedamdesete su bile zlatne godine pančevačkog Dinama – pet titula šampiona i šest osvojenih Kupova.

„Godine 1969–1970. Dinamo je prvi put osvojio titulu. Zlatne godine su bile sedamdesete, a posebno ‘72. kada smo uzeli sve“, kaže Miomir.

Dinamo je bio rasadnik talenata i ponosa. Imena poput Dragana Kesića – Keleta, koga su smatrali najboljim ragbistom svih vremena u zemlji, Nikole Stančevića – Bosanca,

Dušana Novakova, koga zovu „najboljim trenerom u istoriji našeg ragbija“, ili Miše Radonjića, funkcionera kluba, i danas se izgovaraju s poštovanjem.

Lazar se seća duha tog vremena.

„U moje vreme je bilo intelektualaca, ljudi koji su završili fakultet, ali i molera, bravara – ljudi iz svih društvenih kategorija. Ragbi mi je doneo samopouzdanje i drugarstvo. Da pozovem bilo koga, došao bi da pomogne bilo šta. Jedan igrač, Živa bojler, pomagao mi je oko kuće – nije hteo da naplati. Rekao mi je: ‘Jedi govna, ja nijednom ragbisti ne naplaćujem’. Ragbi je bio više od prijateljstva.“

Amaterizam do koske

„Siromašno doba, mi nismo dobijali pare. Čist entuzijazam. Amaterizam do koske. Meni je majka prala dresove, štucne i gaćice posle utakmice“, priča Lazar.

Klub su sami finansirali, dotirali za putovanja, radili pored sporta.

„Prve pare smo dobili za osvajanje Kupa – 100 dinara, u WC-u“, seća se uz osmeh.

A SOFKA, tadašnji Sportski savez, bila je ključna za opstanak.

„Pošto smo spadali u sport prve kategorije u Pančevu, uvek smo imali uplaćen novac za sve. Sećam se da smo u Split prvi put išli avionom – SOFKA je izračunala da je to jeftinije nego vozom“, kaže Lazar.

Od Francuske do Novog Zelanda

Dinamo je bio i međunarodno ime. Ragbisti iz Pančeva igrali su protiv tima Vajtemata sa Novog Zelanda, jednog od najpoznatijih maorskih sastava.

„Imali smo strah, ali smo u početku vodili. U drugom poluvremenu su ubacili profesionalce i razbili nas. Igrali su prljav ragbi. Sećam se da sam dobio udarac pesnicom u lice. Publika ga je izviždala, trener ga je odmah izvadio iz igre“, priča Lazar.

Ipak, iskustva sa tih turneja bila su dragocena.

„Učili smo i išli dosta na turneje. Rusi su, na primer, prvo napravili knjigu o ragbiju, a Duda Novakov je čitao knjige o treninzima i merio sve štopericom. Zezali smo ga: ‘Dudo, nemoj više da čitaš!’“

Kultura, publika i ponos

U Pančevu je ragbi bio institucija.

„Bilo je po dve-tri hiljade ljudi na utakmicama protiv Nade iz Splita. I znali su pravila, pratili su. Na korzou su svi znali ko su ragbisti. Na neki način, bio si poznat“, kaže Lazar.

U to vreme, najpopularniji sportovi u gradu bili su ragbi, boks, rukomet i košarka.

Dinamo je bio sinonim za snagu, tehniku i disciplinu.

„Naši igrači su bili prepoznatljivi po obaranjima – hvatamo za članke. Što se kaže – uhvati za krampone. I da ima 200 kilograma, pada odmah”, dodaje Lazar.

Pančevo – srce ragbija, nekad i sad

„Kod nas od ragbija ni sad niko ne može da živi“, iskren je Miomir.

„Finansiranje ide od grada. Sve je pokriveno iz budžeta, nema plata, sve je volonterski. Grad prepoznaje ragbi klub kao jedan od nosećih sportova. Mnogo nam pomažu zamenik gradonačelnika Predrag Stojadinov i Sportski savez Pančeva, koji je mnogo pomogao u organizaciji utakmice protiv Slovačke 25. oktobra.“

Posle više od pola veka, ragbi reprezentacija Srbije ponovo će istrčati na travu Gradskog stadiona u Pančevu.

Biće to više od utakmice – biće to povratak korenima, sećanje na dane kada su momci u blatnjavim dresovima nosili ponos grada i zemlje.

„Ragbi je kolektivna igra. Ne mogu ja da sam u svađi sa nekim ili da ne govorimo, a da igramo zajedno – nema šanse“, rekao je Lazar Kovač.

Možda baš ta rečenica najbolje opisuje duh sporta koji se u Pančevu nije ugasio, samo je čekao svoj trenutak da ponovo zaživi.

I taj trenutak je – sada.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.