PUT DO TITULE SVETSKE ŠAMPIONKE! Anđela Branković kod Džake i Mime o najvećim uspesima, veri i životu van ringa! (VIDEO)

U najnovijoj epizodi Podkasta sa Džakom i Mimom u Oktagonu ugostili smo jednu od najuspešnijih sportistkinja sa naših prostora, Anđelu Branković, svetsku šampionkom u kik-boksu. Njena karijera ispunjena je titulama i priznanjima, ali iza svakog uspeha krije se posvećenost, disciplina i naporan rad koji oblikuje svakog vrhunskog borca. Anđela je otvoreno govorila o svom razvoju, od prvih treninga, preko klupskih izazova, do velikih borbi koje su je lansirale na svetsku scenu. Razgovarali smo i o njenom svakodnevnom životu, treninzima, pripremama za mečeve, ali i o tome kako je detinjstvo uticalo na njen karakter i odlučnost. Dotakli smo se i važnih momenata u njenoj karijeri, poput transfera iz bokserskog kluba Obilić u Železnik, koji je promenio njen pristup treninzima i doveo do novih uspeha. Takođe, Anđela je govorila o veri i tome kako joj roditelji i porodica stoje iza leđa u svakoj odluci, što je dodatno oblikovalo njenu snagu i fokus.

Anđela, kakva si bila kao dete, kako pamtiš svoje detinjstvo?

- Kao dete sam bila vrlo nestašna i nemarna, znaš. Bila sam dosta kao i ove starije generacije. Bila sam veoma aktivna, stalno sam bila na ulici i nekako sam zahvalna tim stvarima, jer sam toliko motorički sazrela i bila ispred svoje generacije. Studirala sam Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i nekako se ta moja generacija lomi između ovih novijih generacija koje dolaze, koje su malo usporenije, fizički usporenije i ajde tako da kažem, manje pismene i ovih starijih generacija koje se, bukvalno, gde god da ih baciš u vatru, vrlo brzo snađu. Tako da sam ja ipak prevagnula na ovu stranu starijih, gde sam bila non stop aktivna. Non stop sam bila na ulici, po drveću i, ne znam, nisam se tada toliko bavila sportom, ali sve što je moglo da se igra po ulici, ja sam igrala. Moram da kažem da pamtim detinjstvo kao baš jedan lep period, onako bogat, ali dečije bogat. Svakakvih nestašluka, lepih momenata i mirnih i sa druge strane nemirnih, ali opet jedno bogato detinjstvo koje krasi taj moj period života.

Kada govorimo o karakteru čoveka, da li misliš da je karakter urođen ili stečen?

- Verujem da je mnogo toga urođeno, nama je temperament urođen. Mislim, ajde, ja sad to pričam iz neke teorije koju sam ranije učila na fakultetu i to nisu moje reči. Neke stvari su nam urođene, ali opet osobine ličnosti i naš karakter gradimo u odnosu na spoljašnje uticaje. Isto tako, postoji ona teorija da mi, prosto, vučemo konce naših predaka i da sva ta iskustva koja su naši preci imali nekako nosimo u sebi. Tako da verujem da ima i toga. Samim tim, mislim da su nam ličnost i karakter, odnosno temperament, sa jedne strane urođeni, a sa druge strane stečeni kroz spoljašnje uticaje i iskustva koja stičemo. Mislim da nikad, znaš, bar ja tako mislim, iako težim da u životu sve bude ili crno ili belo, nekako shvatam da u životu ništa nikada nije direktno crno-belo. Uvek postoji neka siva zona između. Barem meni to moje dosadašnje životno iskustvo pokazuje, kroz sve ono što sam do sada proživela i doživela za ovih 27 punih godina.

Ispričaj nam nešto o tvojim počecima u bokserskom svetu. Kada se javila ljubav prema boksu, kako je sve to krenulo? 

- Otišla sam u tu boksersku salu tamo u Spensu i mislim da sam se u sekundi zaljubila u taj sport. Prosto, ljudi koji uđu u borilačke sportove, evo, ti si iz borilačkih sportova, jako dobro to znaš, kada jednom kreneš da se baviš tim sportom, to ti uđe u krv. Šta sam prvo pomislila kad sam ušla u tu salu? ‘’Šta ja radim ovde?“ Jer sam, prosto, navikla na ipak malo sterilniju sredinu, znaš. Igrala sam odbojku, nama su parketi uvek prebrisani, oprema je uredna, svi smo podjednako obučene. Nekako smo ličile na jedan tim, ali to i jeste timski sport. A ovamo, sa druge strane, došla sam na trening gde ne znam ništa, skoro nikoga. Nalazim se ispred ogledala, gledam samu sebe, ali kad bacim oko na drugu stranu i pogledam, neko ispušta zvukove dok radi na džaku ili radi shadow boks. U tom momentu mi je to bilo čudno, jer sam tada bila možda najglasnija u sali. Bilo mi je dosta čudno, onako kao da u tom momentu nisam bila ni dobrodošla, ali u stvari, to jednostavno nije bila moja prirodna sredina, niti moja zona komfora. Međutim, vremenom, trening po trening, nije mi se desilo da iako to nije bila moja komforna zona, posle prvog treninga kažem: ‘’Ja više neću da dolazim ovde.“ Ne. Prosto sam ipak izabrala taj put da se, eto, otisnem u novi izazov i da probam da vidim šta mogu da napravim.

Kako je tvoje blisko okruženje reagovalo na odluku da se baviš ovim sportom?

- Majka je, naravno, bila odmah protiv toga. Nisam joj odmah ni rekla da idem na bokserske treninge. Zoran, otac, on je ljubitelj, fanatik za boks. On obožava taj sport i, naravno, on je iz one stare škole koja uvek mora da ti kaže šta misli i misli da je ono što on kaže najbolje. Naravno, to radi iz najbolje namere, ali prosto, on je na neki način bio oduševljen. Vremenom, kako su se ređale prve pobede, a majka je videla da se ne vraćam našminkana i krvava i tako dalje, onda je i ona to prihvatila. Sad i dalje moje mečeve gleda onako kroz prste na televizoru, ili kako ona kaže, zabada nokte u noge od neizvesnosti, ali prihvatila je. Pretpostavljam da su rezultati imali dosta uticaja na to.

Ova epizoda pruža realan i jedinstven uvid u život i karijeru svetske šampionke, njene vrednosti i mentalitet, ali i u izazove kroz koje je prolazila kako bi postala ono što jeste danas, inspiracija za sve mlade sportistkinje i ljubitelje borilačkog sporta. Novogodišnje izdanje u kom je Anđela bila gost možete pogledati na našem Jutjub kanalu SportissimoSrbija u subotu u 20 časova.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.