ISPOVEST ARPADA ŠTERBIKA: Pod NATO bombama smo se spremali, pa onda uzeli medalju! Zato je posebna!

U velikom i emotivnom intervjuu za Sportinjo, jedan od najuspešnijih čuvara mreže u istoriji rukometa, legendarni Arpad Šterbik, osvrnuo se na svoje sportske početke, zdravstvene izazove i najdraže uspomene. Put koji je počeo u Adi i Kaću, a završio se na samom svetskom vrhu, obeležen je uspesima, ali i trenucima koji prevazilaze okvire sporta. Posebno mesto u njegovom srcu zauzima bronza iz Kaira 1999. godine, osvojena u jeku NATO bombardovanja SR Jugoslavije, što je bila njegova prva seniorska medalja.

Šterbik je za Sportinjo detaljno opisao specifičan pritisak i neizvesnost koji su pratili taj istorijski uspeh nacionalnog tima:

– To mi je bila prva medalja i mislim da to svakome ostane posebno. Pre toga su hteli da me vode na Evropsko prvenstvo, mislim u Italiju, pre Egipta, ali nisam dobio vizu i nisam išao. Rekli su mi da ću sledeći put sigurno ići. Tada mi je godinu dana trajalo kao večnost dok ne dođe prvo prvenstvo. I onda odeš prvi put sa reprezentacijom i odmah osvojiš medalju. Uz to, imali smo pripreme u vreme bombardovanja, bili smo u Srbiji pa smo morali da idemo van, bilo je puno problema. Na kraju, kada uzmeš medalju u takvim okolnostima, to ostane nešto posebno.

Nakon završetka bogate karijere, proslavljeni as se suočio sa ozbiljnim zdravstvenim tegobama koje su ga naterale da drastično promeni životni stil. O svom trenutnom stanju i oporavku kaže:

– Dobro sam, koliko mi doktori kažu. Bio je to znak da moram nešto da promenim. Imao sam zapušene arterije, to smo sredili i sada je za sada sve u redu. Trudim se da se krećem, šetam rano ujutru, malo vozim bicikl, onako penzionerski. Gledam da radim nešto svaki dan i da ne stojim u mestu.

Danas, Šterbik uživa u zasluženoj penziji, daleko od putovanja, hotela i svakodnevnog stresa profesionalnog bavljenja sportom. Konačno ima vremena za prijatelje i mirniji tempo života:

– Otkako nisam više u klubu, mnogo mi je lakše. Imam više vremena za neke stvari koje ranije nisam mogao da radim. Obilazim stare prijatelje, malo se odmaram. I posle igračke karijere, dok sam bio trener golmana, opet sam stalno putovao sa ekipom i nisam imao puno slobodnog vremena. Tek sada mi počinje, manje-više, neki miran život bez rukometa. Iskreno, za sada uživam u tome.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.