HEROJ NACIJE OTVORIO DUŠU: Od prekobrojnog u Partizanu do ovacije 20.000 delija!

Golman vaterpolo reprezentacije Srbije, Milan Glušac, bio je gost podkasta "Priča za medalju", gde je u razgovoru sa proslavljenim odbojkašem Andrijom Gerićem evocirao uspomene na svoj trnovit put od bazena na Banjici do evropskog trona u Beogradskoj areni.

Njegovi počeci bili su potpuno neplanirani, a pozicija golmana došla je kao rezultat dečije snalažljivosti.

- Kod mene je to bilo sasvim slučajno. Roditelji su me odveli na jedan trening kada sam bio jako mali na bazen Banjicu i meni se to svidelo. U tom momentu je u toku utakmica Partizana i ja sam se malo raspitivao šta, kako, koji je ovo sport. Roditelji su me onda uputili, rekli da je to vaterpolo, da se on igra u vodi sa loptom. Prvo su me upisali na plivanje, a posle tri godine sam startovao sa vaterpolom - prisetio se Glušac.

Iako je u početku bio uspešan kao centar, priznaje da mu naporno plivanje nije bilo omiljena aktivnost.

- Tako što me mrzelo da plivam. Šala na stranu, to se sasvim slučajno desilo. To je bio jedan trening gde nije bilo golmana. Eto, to je već čuvena priča. Kad nije bilo golmana na treningu, mali broj igrača. Prvo sam bio centar i to mi je dobro išlo. Ali mrzelo da plivam i sasvim slučajno su me stavili na gol. Ja sam tu pokazao neki kvalitet u tom uzrastu. I trener golmana Nikola Radojičić me je pitao, uvideo moje kvalitete na golu i upitao me: 'Mali, da li bi ti od sutra počeo sa golmanskim treninzima', meni se to dopalo - objasnio je on.

Kada je došao do životne prekretnice, Glušac je osetio da u matičnom Partizanu nema dovoljno prostora za napredak, što ga je navelo na prelazak u Novi Beograd.

- Ne mogu tačno da se setim da li je to bilo pre četiri ili pet godina, ali tada sam si bio na prekretnici, branio sam za Banjicu, to je razvojni tim Partizana. I negde su i moji drugari i vršnjaci mojih godina već prelazili u prvi tim Partizana, neki su i odlazili u druge klubove, tražili su svoje mesto pod suncem. Ja nisam dobio baš pravu šansu u prvom timu, pogotovo što sam golman, iako golmani malo kasnije stasavanju. Nekako, ja nisam video svoju neku budućnost i dalji razvoj u tom klubu. I nisam osećao da mi je dato puno poverenje, da se veruje u mene. Prešao sam na nagovor Aleksandra Šoštara koji je baš u tom momentu iz Partizana prešao u Novi Beograd da bude prvo kao trener Vukova, a sada radimo zajedno u prvom timu Novog Beograda.

Iako je u mlađim kategorijama često bio poslednji koji "otpada" sa spiska za velika takmičenja, što mu je teško padalo, ta razočaranja su ga ojačala. Šansu na Evropskom prvenstvu iskoristio je na najbolji mogući način, zamenivši Filipovića u ključnom momentu.

- Čim sam prošao na to Evropsko prvenstvo znao sam da sam u kombinaciji, da moram biti spreman u svakom trenutku. I eto nažalost Filipovića, koji je isto vrhunski golman i osvajač olimpijske medalje, nije ga krenulo u toj prvoj utakmici. Ne bih rekao da nije njega krenulo, više smo mi kao ekipa izgledali loše, nismo ušli na pravi način. I prosto prvi koji tu trpi je golman. Ta neka zamena golmana može da malo prodrma ekipu ili da je ukanali još više. Na moju sreću to je prodrmalo ekipu. Ali eto, mogli smo na kraju, moja greška je mogla da presudi protiv nas. Mogao sam da budem tragičar. Sad ne bi sedeli ovde i pričali - iskren je Glušac.

Posebno emotivan trenutak bio je igranje pred punom Arenom, mestom gde je 2016. godine kao navijač posmatrao svoje idole.

- Sećam se kako je juče da je bila 2016, kada sam gledao. Tačno se sećam gde sam sedeo i na kojem mestu. I tad sam baš gledao Ćuka, Mandu, ma zaista, neverovatno. I prosto, nekako sam se potrudio da ne razmišljam previše od tome, ali evo sad kako se prvenstvo završilo i kako smo se vratili klupskim obavezama sa tim manjkom brojem publike na tribinama, nekako mi sve to nedostaje. Voleo bih da se to još jednom desi u mojoj karijeri. Pogotovo u Srbiji i u Beogradu.

Fizički napor dostigao je vrhunac u polufinalu protiv Italije, kada je Glušac branio pod visokom temperaturom.

- Ja sam pred tu polufinalnu utakmicu imao 38.5. Baš je pozdravljam ovim putem docu Marjanovića. S njim sam merio temperaturu pred Italijane i bila je 38 sa pet. Nisam to osećao tokom utakmice zbog adrenalina i svega i naleta emocija, ali posle utakmice me je dotuklo. Eto, zato sam ležao. Da ne misli ljudi, vidi budalu šta radi, krsti se tamo, ali zaista samo da sam preživeo tu utakmicu i ostale ćemo lako. Da smo ušli u finale, a za finale ćemo lako.

Kao deklarisani navijač Crvene zvezde, osvrnuo se i na anegdote iz reprezentativne svlačionice, koja je formalno pripadala Partizanu.

- Malo sam se šalio sa Ćukom i sa Mandom, tu su bile malo čarke, jer ja mislim da nas ima više zvezdaša u ekipi, u reprezentaciji, nego Partizanovaca. Šalim se, pa nije zaista jedna lepa svlačionica, možda je mogla biti crveno-bele boje, ali na kraju nam je donela sreću - rekao je Glušac, opisujući i neverovatan osećaj kada ga je 20.000 navijača u istoj toj Areni pozdravilo na košarkaškoj utakmici protiv Dubaija.

- Bili smo Vasilije Martinović jer je i on okoreli zvezdaš kao i ja. Ja prosto nisam mogao da verujem da je tamo bio bazen do pre pet dana i odjednom parket. Još više ljudi nego što je bilo na vaterpolo utakmici, bilo je na toj košarkaškoj utakmici. Svi skandiraju i traže sliku i autogram i skandiraju vaše ime, zaista neverovatno.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.