LETEĆI BRKICA: Nije bio zvezda, već lice zime - a otišao je tiho, kao kad se sneg topi! (FOTO, VIDEO)

Traju uveliko Zimske olimpijske igre. Italija ponovo postaje mesto na kom će se meriti hrabrost i tišina, gde će sekunde trajati duže nego što bi trebalo i gde će čovek, sam na vrhu zaletišta, pregovarati sa vazduhom. Takvi dani uvek probude ista sećanja.

Postoje sportovi koji te vuku za rukav i sportovi koji te nateraju da sedneš i ćutiš. Ski skokovi su uvek bili ovo drugo. Nema galame i nema skakanja po kući. Ima zima, ima nedelja, ima onaj osećaj da je dan kraći nego što bi trebalo da bude. I ima jedan čovek gore, sam na zaletištu, dok svi ostali čekaju da li će vazduh biti milostiv.

Adam Mališ nikada nije bio zvezda u klasičnom smislu. Nije ulazio u kadar sa stavom, nije tražio pažnju, nije pravio spektakl. Bio je tu i to je bilo dovoljno. Njegova pojava nije donosila uzbuđenje, donosila je mir. U sportu u kom je pad sastavni deo priče, on je bio obećanje da se ništa loše neće desiti.

Četiri novogodišnje skakaonice nisu bile događaj, bile su ritual u mnogim porodicama. Gledaš ih svake godine, u isto vreme, sa istim ljudima i ne razmišljaš previše. Znaš da će Mališ doći na red, znaš kako će izgledati zalet, znaš da neće juriti ivicu, da neće rizikovati zbog aplauza. On skače kao neko ko zna gde mu je mesto u vazduhu, kao da se sa njim dogovorio unapred.

U tom njegovom letu nikada nije bilo drame. Nije bilo borbe sa skijom, nije bilo trzaja, nije bilo panike. Bio je to let čoveka koji zna da ne mora da pobedi u tom skoku da bi pobedio u celom danu. Dok su drugi pokušavali da ukradu metar više, on je čuvao ravnotežu. I u tom čuvanju, iz godine u godinu, skupljao je pobede.

Poljska je tih zima disala drugačije, ali Mališ to nikada nije nosio na sebi. Bio je nacionalni heroj koji se ponašao kao da to ne zna. Nije bežao od toga, ali se ni nije grejao na toj vatri. Kao da je osećao da bi mu to poremetilo unutrašnji kompas. A u ski skokovima, kompas je sve.

Kad je došao pad forme, nije bio bolan za gledanje. Bio je tih. Kao kad se sneg topi, a ti tek posle shvatiš da je zima prošla. Ostao je tu, još neko vreme, da skače i kad više nije bio onaj isti.

Adam Mališ nikada nije bio lice bunta, ni revolucije. Bio je lice zime. Onaj trenutak kad napolju već pada mrak, a ti znaš da je još jedan skok ostao. Onaj sportista koji te ne tera da navijaš, nego da gledaš pažljivije.

I zato se njega ne sećamo po jednom letu, jednoj medalji ili jednoj izjavi. Sećamo se po osećaju. Po tišini koja nastane dok stoji gore. Po tome kako se kuća utiša bez dogovora. Po sigurnosti da će sve biti u redu, bar tih nekoliko sekundi dok je u vazduhu.

Neki sportisti ostanu u istoriji.
Neki ostanu u detinjstvu.

Adam Mališ je ostao u zimi.

Sve vesti o Zimskim olimpijskim igrama možete da pročitate OVDE.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.