Nemanja Pancic/Tanjug/ AP Yorgos Karahalis/Shutterstock/Mihailo Jovicevic/Wikipedia
Srbija danas ne slavi primirje, već pobedu – vaskrs iz pepela, slobodu izvojevanu krvlju i verom naroda koji nikada nije znao za predaju...
Danas, 11. novembra, Srbija obeležava Dan pobede u Prvom svetskom ratu, dan kada su austrougarske i nemačke trupe položile oružje. Tog dana 1918. godine, u železničkom vagonu kod francuskog grada Kompjenja, potpisana je kapitulacija, a svet je odahnuo.
Za druge, ovo je Dan primirja, za Srbiju ovo je Dan pobede – dan kada su se iz krvavih rovova, sa Solunskog fronta, iz opanaka punih blata i rana, podigli naši preci i doneli slobodu.
U zemlji od pet miliona duša, izginulo ih je više od 1.247.000 - skoro trećina naroda. Svaki treći Srbin ostavio je život da bi njegova deca mogla da žive slobodno. Pala su carstva, ali nije pala Srbija. Kao Natalijina ramonda, cvet koji i kada se osuši oživi uz kap vode, tako je i srpski narod vaskrsao iz pepela rata i nastavio da živi.
Shutterstock/Mihailo Jovicevic
Taj cvet, koji danas nosimo kao bedž, simbol je besmrtnosti, snage i večnog trajanja. Ime je dobio po kraljici Nataliji Obrenović, a u botanici ga zovu i „cvet feniksa“. On raste na kamenitim padinama Kajmakčalana, tamo gde je srpska vojska, bosonoga i izmučena, izvojevala pobedu nad moćnijim neprijateljem. U tom cvetu sažeta je cela istorija našeg naroda: stradanje, pad i ponovno vaskrsenje.
Danas, više od jednog veka kasnije, njihova snaga i vera žive kroz one koji Srbiju predstavljaju slavno i dostojno - kroz naše sportiste, moderne ratnike časti i upornosti.
Jedan od njih je Novak Đoković, čovek koji je mnogo puta pokazao da ne nosi samo srpsku zastavu, već i dušu svog naroda. U Londonu, 2019. godine, Nole je na reveru nosio Natalijinu ramondu. Takav čin bio je jasna poruka: Ne zaboravljamo ko smo, ni koliko je koštala naša sloboda.
Sa druge strane, Nemanja Matić, pokazao je kako izgleda dostojanstvo pod pritiskom i da je ono što je sa prednje strane dresa, važnije od imena koji se nalazi na leđima, a to je stara je fudbalska maksima. Kada je odbio da nosi britanski simbol bulke svet je osuo paljbu kritika, ali Matić je tada bio jasan.
- Ne mogu da nosim simbol zemlje koja je bombardovala moj narod dok sam bio dete. U potpunosti razumem zašto ljudi nose cvet maka, veoma poštujem svačije pravo da to čini i imam potpunu simpatiju za one koji su izgubili voljene ljude u konfliktima. Ipak, za mene je to samo podsećanje na napad koji sam osetio lično kao dečak, uplašeni 12-godišnjak koji je živeo u Vrelu, jer je tada moja država uništena tokom bombardovanja Srbije 1999.
I zato danas, kada se prisećamo heroja koji su Srbiji doneli slobodu, ne možemo a da ne primetimo da njihova snaga i odlučnost i dalje žive - samo na drugačijem bojnom polju. Nekada su srpski ratnici branili otadžbinu pod kišom metaka, a danas naši sportisti brane njene boje pod reflektorima svetskih arena. Oružje su zamenili reket, lopta i dres, a suština je ostala ista - ponos, borba i nepokolebljiva vera u Srbiju. Oni su moderni ambasadori srpskog duha, dokaz da narod koji je preživeo Kajmakčalan i Albansku golgotu i danas ima snagu da se uzdigne iznad svakog izazova.
I zato, dok Evropa govori o primirju, Srbija peva o pobedi.
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje
bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja
redakcije Sportissimo.rs
0
Imate mišljenje?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavi komentar