MILOVAN BOJIĆ ZA SPORTISSIMO: Život ceo crven i beo

Milovan Bojić, profesor i prvi čovek Instituta Dedinje, otvorio je dušu za Sportissimo u autentičnom ambijentu Muzeja Crvene zvezde na stadionu "Rajko Mitić". Ceo život našeg sagovornika obeležen je iznutra crvenom i belom bojom. Toliko da bismo mogli poverovati čak i da mu kroz arterije ne teče crvena već crveno-bela krv. 

Od kada datira ljubav prema fudbalu, a od kada ljubav prema Zvezdi?

- Ta dva procesa ne bih odvajao. Kako kaže onaj vic za Crnogorca, kafu i kiselu, to mi nemojte odvajati. Kad se pomene fudbal, taj proces mog odrastanja, mog detinjstva, to je identifikacija sa Zvezdom.

Potičete iz Crne Gore, jesu li tamo svi zvezdaši?

- Većinom. To je slično kao ovde, odnos 70% Zvezda, 30% ima navijača Partizana, drugih ostalih kao da nema. Ja sam kao dete, kad sam naučio prva slova, čitao o Zvezdi, o zvezdinim legendama, pratio i pamtio sve moguće sastave, sva prvenstva, istoriju Zvezde, tako da mi nije bilo nedavno teško da govorim na promociji monografije "80 godina FK Crvena zvezda".

Foto: Starsport/Srđan Stevanović

Imate li omiljenu generaciju?

Sve su Zvezdine generacije u mojoj cirkulaciji i mojoj krvi, ali sam se vezao za generaciju Dujković, Đorić, Jevtić, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski, Antonijević, odnosno Janković, Karasi, Lazarević, Aćimović, Džajić. Ja sam izgradio jednu crkvu u svom rodnom mestu i kada je bila proslava, sve žive članove te ekipe zamolio sam i bili su gosti. U mom rođenom selu, na livadi na kojoj sam kao čobanin i budući brucoš maštao o njima. Udostojili su me i bili su tamo. Kad sam rekao: "Hajde da sednemo na klupu i da se slikamo", neku klupu koja je bila tamo, Džaja mi je kazao: "Ja nikad nisam bio na klupi." Ja mu kažem: "Dragane, danas sam ja tvoj Miljan, sedaj ovde na klupu da se slikamo.

Viđate se s njima...

- To su sve moji prijatelji, pacijenti i dragi ljudi. Ta generacija je bila avangardna u našem fudbalu, avangardna je bila i pojava Miljana Miljanića. Ja sam Miljaniću pisao kao đak i imao sam tu čast i privilegiju da mi odgovori. Čak me je i primio, praktično pred moje brucoške dane kada sam došao u Beograd. Stigao sam iz mog sela, iz jedne siromašne porodice, i meni je Miljan pomogao, obukao me u Knez Mihailovoj, odveo u "Maderu", pratio moj razvoj i nekoliko puta me je čak, kad je bio u Španiji, pozivao da dođem u Madrid da mu pričam o Andriću, Selimoviću, Dostojevskom... Čiča je bio poseban čovek.

I kasnije ste sarađivali.

Republika

- Da, i te kako. On je bio vizionar. Tokom bombardovanja na Lionu je organizovao utakmicu pod bombama. I ja sam ga pitao tada kakav će biti fudbal u Srbiji, pazite, to je bila 1999, on je doslovno rekao: "Biće ugrožen, pitanje da li će ga uopšte biti, i igraće ga igrači tamne puti." Takođe, zapamtio sam kao životnu mudrost to što on odgovara kad ga neko pita: "Čiča, što tog i tog stavljaš u tim kad nije toliko dobar?" On kaže: "Zato što skače gde mu ja kažem, prati tokove igre, prati loptu, igra u dva pravca." Tu sam video genijalca koji sve ume da obrazloži i onda sam možda poželeo da u zdravstvu, kao menadžer, pravim dobre timove i ekipe i moram reći da mi je i Miljanić u tome bio uzor.

Pomenuli ste medicinu, koliko ste fudbalera koje ste prethodno gledali na terenu videli na operacionom stolu. Ne operišete vi, naravno, ali kako izgleda kada ih vidite kako se bore za život?

- Podosta sam ih tako video. Mojih zvezdaša, partizanovaca. Evo sad sam snimao emisiju sa zvezdinom legendom Milošem Šestićem, koji je 29. novembra prošle godine dobio novo srce. Interesantno, novo srce dobio je i desni bek Partizana Milorad Bajović, koji je pre toga bio u Sutjesci. On je tri puta pozivan i nije uspevalo i onda je sam rekao: "Tri puta prečka, sada konačno gol." A to koliko je teško, više bih voleo da ih tako ne vidim, da više računa vode o svom zdravlju, ali i kada se više vodi računa o tome, godine i vreme čine svoje. Čovek je onoliko star koliko su mu stari krvni sudovi i koliko dopusti da faktori rizika preovladaju nad onim njegovim voljnim elementom da ih suzbije. Ali, u svakom slučaju, opet sam srećan jer ih u vrhunskoj ustanovi vraćamo porodici, životu, družimo se. Zvezdini veterani su posebna priča. I to je nešto gde vidite da profesija nije bitna, meni su svi pacijenti isti, za njih živim. Jednom nedeljno obiđem svakog pacijenta, pitam da li je zadovoljan brigom, negom, pažnjom, odnosom prema njemu... I to što oni meni kažu za mene je satisfakcija koja me vuče napred. To me uverava da sam izabrao dobru profesiju, profesiju u kojoj je pacijent svetinja, najsvetlija i najznačajnija tačka.

Predsednik ste Medicinske komisije Fudbalskog saveza Srbije. Šta su tu najveći izazovi, šta, osim povreda, ugrožava zdravlje fudbalera?

Nemanja Pančić

- Povrede ste pomenuli, a tu je još kardiovaskularni sistem, ali i stanje drugih organa i sistema. Popravljena je zdravstvena pozicija klubova, obavezni pregledi se detaljno sprovode, kao i dodatna ispitivanja. Sve manje imamo naprasne srčane smrti. O tome sam pisao knjigu i znam koliko je važno detektovati na vreme određene stvari i ponašati se u skladu s tim. Razgovarao sam s generalnim sekretarom Brankom Radujkom, na proleće pravimo veliki simpozijum iz sportske medicine, fudbalskog sektora, dovešćemo najpoznatije eksperte iz sveta, uključiti najveće domaće stručnjake, stručnjake iz klubova. To smo dužni da uradimo, da pokažemo da idemo ukorak s Evropom i svetom, nekad i ispred njih.

Vaš ritual pred utakmicu je...

- Uvek isti. Sad sam i predsednik skupštine kluba. Dođem od sat i po do dva ranije, čak i tri, ali ne ulazim u kancelarije. Volim da gledam kako se skupljaju navijači i pravim poređenje s vremenima kad sam ja bio na severu, kako smo se ljuljali od onih velikih talasa i prisećam se gde sam bio u tom vremenu. To su bile nepojmljive posete, 103.000 ljudi protiv Ferencvaroša, 101.500 protiv Reala...

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.