Partizan spušten na amaterski nivo: Vuk Rašović grmi, klub se ne vodi kao politička partija

Situacija u Partizanu nije idealna, iako su rezultati znatno bolji od dolaska Aleksandra Stanojevića i vezane su važne tri pobede. Međutim, promene u Humskoj su sve izglednije, odnosno da će otići celo rukovodstvo na čelu sa predsednikom Rasimom Ljajićem i da će doći nova uprava. Prema ekskluzivnim saznanjima Sportissima to će biti Ivan Golac i ljudi okupljeni oko njega.

Povodom dešavanja u Humskoj svakodnevno stavove iznose bivši asovi i treneri crno-belih, a jedan od njih je i Vuk Rašović. On je otvoreno stao nas stranu Apela za spas Partizana.

* Zašto si među potpisnicima Apela za spas FK Partizan? Zašto je Partizanu potrebna promena?

- Apelu sam pristupio jer smatram da imam i pravo i obavezu da javno govorim o onome što se godinama dešava u Partizanu. Proveo sam praktično čitav život u tom klubu, poznajem ga iznutra, njegov sistem, način funkcionisanja i vrednosti na kojima je građen. Upravo zbog toga smatram da imam dovoljno iskustva i znanja da prepoznam probleme i anomalije koje su se godinama nagomilavale, kako tokom mandata prethodne, tako i tokom mandata sadašnje uprave.

instagram

Partizan pripada svima nama - igračima, trenerima, sportskim radnicima, a pre svega svojim navijačima. Mi, bivši igrači koji smo svojim radom, rezultatima i trofejima učestvovali u stvaranju njegove istorije, imamo obavezu da podignemo glas kada vidimo da klub ide u pogrešnom pravcu. Ćutanje u takvoj situaciji za mene nije opcija.

A da li su Partizanu potrebne promene? Mislim da je odgovor više nego očigledan. Dovoljno je pogledati rezultate na svim poljima. Dug koji je u jednom trenutku premašio 50 miliona evra, deset godina bez šampionske titule, četiri godine bez evropskih takmičenja i opšte stanje u klubu i oko njega govore sami za sebe.

Posebno me zabrinjava stanje u omladinskoj školi, koja je decenijama predstavljala temelj Partizanovog identiteta i uspeha. Nekada su u njoj radili eminentni stručnjaci, bivši igrači i treneri sa ozbiljnim iskustvom, dok danas, po mom mišljenju, ona više ne funkcioniše na nivou koji tradicija i veličina Partizana zahtevaju.

Foto: Starsport/Srđan Stevanović

Partizan vapi za promenama. Ali ne za kozmetičkim promenama i zamenom jednih ljudi drugima, već za suštinskim zaokretom koji će klubu vratiti stabilnost, identitet i mesto koje mu pripada u srpskom i evropskom fudbalu.

* Da li promena mora biti personalna ili je neophodna institucionalna promena, od sistema rada do organizacije kluba?

- Promene moraju biti korenite, suštinske i istinske. Partizan je tokom prethodnih godina izgubio veliki deo svog identiteta, kako na terenu tako i van njega. Na terenu je izgubio prepoznatljiv stil igre, fudbalsku filozofiju po kojoj je decenijama bio poznat i koja ga je razlikovala od drugih klubova. Van terena izgubio je autoritet i poštovanje koje je nekada uživao u fudbalskim institucijama. Smatram da je to direktna posledica nedostatka znanja, jasne strategije i dugoročnog plana ljudi koji su godinama upravljali klubom.

Danas smo došli u situaciju da Partizan za transfere pojedinih svojih najtalentovanijih igrača dobija manje novca nego što je dobijao pre petnaest godina. To je jedan od pokazatelja koliko je sistem oslabio i koliko je klub izgubio na svojoj poziciji i ugledu u evropskom fudbalu.

Zato nije dovoljno promeniti predsednika, direktora ili trenera. Ako način funkcionisanja ostane isti, ni rezultati ne mogu biti suštinski drugačiji.

Partizanu su neophodne promene i po vertikali i po horizontali, u svim segmentima organizacije. Potrebni su mu ljudi koji imaju znanje, iskustvo, viziju i želju da rade u interesu kluba, ali i koji razumeju njegovu veličinu, tradiciju i specifičnost.

Partizan moraju da vode ljudi koji su se već dokazali svojim radom, a ne oni kojima će tako veliki klub služiti kao mesto za učenje posla ili popravljanje sopstvenih biografija.

* Kakav Partizan mora biti?

- Partizan pre svega mora biti jak klub, sa čvrstim temeljima, jasnim identitetom i prepoznatljivom fudbalskom filozofijom. A ti temelji počinju od omladinske škole. Ona mora ponovo postati jedan od najvažnijih segmenata kluba, mesto na kojem se ne stvaraju samo dobri fudbaleri već igrači koji razumeju šta znači nositi Partizanov dres.

Partizan mora imati svoj stil igre, prepoznatljiv od najmlađih selekcija do prvog tima. Iz takvog sistema moraju da izlaze igrači koji imaju kvalitet, talenat, karakter i fudbalsku prepoznatljivost. Želim Partizan zbog čijih će igrača, njihovog talenta i fudbalskog umeća navijači jedva čekati da dođu na stadion JNA. Partizan koji će igrati fudbal zbog kojeg se dolazi na stadion, koji će se boriti za trofeje i biti redovan učesnik evropskih takmičenja.

Naravno, transferi igrača moraju biti važan izvor prihoda, ali Partizan ne sme postati klub koji postoji samo da bi prodavao svoju decu. Prodaja igrača mora biti rezultat kvalitetnog sistema, a ne način preživljavanja od jednog do drugog prelaznog roka.

Partizan mora pratiti moderne trendove u fudbalu, ne samo u sportskom već i u organizacionom i poslovnom smislu. Savremeni fudbalski klubovi odavno nisu organizacije koje žive isključivo od rezultata na terenu i prodaje igrača. Oni razvijaju sopstvene komercijalne potencijale, grade snažne brendove i stvaraju različite, stabilne izvore prihoda.

Cilj mora biti stvaranje finansijski stabilnog i održivog kluba, čiji opstanak i funkcionisanje neće zavisiti od toga da li će svake godine prodati jednog ili dva najtalentovanija igrača. Samo takav Partizan može dugoročno da planira svoj sportski razvoj, zadrži najbolje igrače kada je to u interesu kluba i bude konkurentan na domaćoj i evropskoj sceni.

Da bi se sve to ostvarilo, Partizan mora imati i snažnu, kompetentnu i odgovornu upravu. Ljude koji će svojim radom, znanjem, autoritetom i rezultatima najpre vratiti klub tamo gde mu je mesto, a zatim stvoriti uslove da se on dalje razvija.

Partizan mora ponovo biti klub koji ima sistem, koji stvara vrednost, koji se poštuje i koji se ne zadovoljava prosečnošću.

* Kako doživljavaš optužbe da su vaši napori motivisani željom za uhlebljenjem u Partizanu?

- Ne mogu da verujem da predsednik Partizana nema širinu i kapacitet da reši problem koji je sadašnja uprava napravila sa bivšim igračima. Ružno je da se od konstruktivnih i opravdanih kritika brani na ovako prizeman način. Istovremeno, stalno poziva partizanovce da pomognu klubu, ali je odziv, koliko vidimo, slab. Možda bi trebalo da se zapita zašto je to tako. Možda se ti ljudi s pravom pitaju kakav odnos mogu da očekuju prema sebi kada vide kako se predsednik odnosi prema bivšim igračima koji su svojim rezultatima i trofejima ispisivali istoriju Partizana.

Ne mogu a da ne prokomentarišem njegovo vođenje kluba u poslednje dve godine, jer ga smatram glavnim i najvećim krivcem za probleme koji su u tom periodu nastali.

Pokazao je da je loš rukovodilac samim tim što je početnike postavio na tri ključna direktorska mesta - generalnog direktora, sportskog direktora i direktora omladinske škole. I normalno je da ti ljudi nemaju iskustvo da rukovode tako ozbiljnim segmentima kluba.

Predsednik koji je dozvolio da se za vreme njegovog mandata promeni sedam trenera za dve godine, koji nije uspeo da uspostavi kontrolu ni nad sopstvenim Upravnim odborom od svega pet članova, uključujući četvoricu ljudi koje je sam birao. Koliko se sećam, Partizan nikada nije imao Upravni odbor sa tako malim brojem članova, a on ni sa njima nije uspeo da obezbedi normalno funkcionisanje. Dozvolio je da sav prljav veš izlazi u javnost i da se na kraju raspadne Upravni odbor koji je sam formirao.

Predsednik koji je spustio klub na amaterski nivo, što se vidi po rezultatima na svim poljima, a najviše na terenu, gde smo daleko od plasmana u Evropu, a još dalje od trofeja u domaćoj ligi. Na poslovnom planu klub je sveo na to da živi od prosjačenja prema državi, pa čak ni to nije bio u stanju sam da uradi, već je poturao druge da umesto njega javno traže pomoć države.

Mislim da je jedini predsednik u Evropi koji ne poštuje bivše igrače svog kluba, ljude koji su sebe utkali u njegovu istoriju trofejima, igrama na terenu i čija su imena navijači skandirali na stadionima. Veštim političkim spinom, pričom kako mi, bivši igrači, tražimo uhlebljenje u Partizanu, pokušao je da skrene pažnju sa svih ovih stvari koje je loše uradio, a čiji sam samo deo naveo.

Partizan nije politička partija, a fudbal nije predizborna kampanja u kojoj pre izbora obećavate kule i gradove, a posle izbora zaboravite na data obećanja. On je, koliko je meni poznato, direktno postavljen na čelo kluba od strane bivšeg režima. Možda baš zato što se odlično snalazi u tim predizbornim aktivnostima. Ali u fudbalu se ne živi od obećanja, već se vrednost nečijeg rada meri konkretnim rezultatima.
Smatram da je, po ostvarenim rezultatima, među najgorim predsednicima u istoriji Partizana.

Starsport

* Šta tebi lično znači Partizan? Da li se tvoja osećanja prema klubu razlikuju od onih čija porodična priča nije toliko vezana za Partizan?

- Meni je Partizan emocija. Klub koji mi je sve dao, kao detetu, kao igraču i kao treneru, i koji me je oblikovao kao čoveka. Sigurno je da je tokom svih tih godina bilo i turbulentnih perioda, kako dok sam bio igrač, tako i dok sam bio trener, ali sve je to samo još više učvrstilo moja osećanja prema Partizanu.
Kada kažem klub, mislim pre svega na ljude koji su ga kroz istoriju vodili, koji su stvarali njegovu veličinu i prenosili njegove vrednosti na generacije koje su dolazile. Imao sam sreću da odrastam uz takve ljude, da od njih učim ne samo o fudbalu već i o odnosu prema klubu, odgovornosti i poštovanju koje Partizan zaslužuje.

I meni je iskreno žao što mlađe generacije nisu bile u prilici da vide i osete pravu snagu Partizana, kao što smo to mi stariji imali priliku. Jer Partizan nisu činili velikim samo trofeji i rezultati, već pre svega ljudi, njihovo znanje, autoritet i način na koji su gradili i čuvali klub.

* Da li misliš da je mnogo bivših igrača previše lako potrošeno na poziciji trenera i da su se zbog toga udaljili od kluba?

- Da, samo što ja ne bih upotrebio reč „potrošeni", već pre „žrtvovani". Sigurno je da su ambicije i želje svih tih ljudi bile najveće, ali fudbal je takav da se neke stvari nekada ostvare, a nekada ne. Međutim, neuspeh na trenerskoj klupi ne može i ne sme da izbriše sve ono što su ti ljudi tokom svojih igračkih karijera dali Partizanu, niti da umanji njihove zasluge za uspehe kluba.

Bez obzira na njihove uspehe ili neuspehe na klupi Partizana, oni svi moraju biti dobrodošli u klub, jer su, na kraju krajeva, njegov neizbrisivi deo. Partizan mora da poštuje svoje ljude i da čuva vezu sa njima, jer upravo su oni deo njegove istorije, tradicije i identiteta - zaključio je Rašović.

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.