Neko je ponovo upalio svetlo u Humskoj...

Ne znam kada smo svi kolektivno tačno prestali da se nadamo bilo kakvom boljitku u srpskom fudbalu, ali znamo da se ove sezone nešto promenilo. Tiho, bez fanfara, bez velikih najava i bombastičnih rečenica. Samo se jednog dana probudiš i shvatiš – Partizan je ponovo prvi. I ne deluje kao prolazna stvar.

Godinama smo navikli da prema Partizanu budemo oprezni u očekivanjima, da merimo svaki korak i da sačekamo pre nego što poverujemo. Da je bod dovoljno, da je Evropa daleko, da su titule rezervisane za druge. A onda se pojavi ekipa klinaca koja o tome ne zna ništa. Njih ne zanima ko je koliko puta bio prvak, ko ima veći budžet i ko je navikao da pobeđuje. Njih zanima lopta, teren i onaj grb na grudima.

Starsport

Partizan je jesen završio na prvom mestu. Ne kao ekipa koja se brani, već kao tim koji hoće da igra. Koji hoće da napadne, da pritisne, da preuzme odgovornost. I to je možda najveća razlika u odnosu na sve prethodne godine – ovaj Partizan ne beži od sebe.

Pripreme u Antaliji su nastavak tog puta. Nema euforije, ali ima rada. Odlazak Jovana Miloševića jeste udarac, nema tu dileme. Bio je igrač koji je nosio ozbiljan teret u napadu i čije se prisustvo osećalo. Dušan Jovanović nije imao toliku ulogu, ali je bio deo ekipe, deo svlačionice. Međutim, Partizan se ne raspada. Naprotiv, prostor se otvara onima koji dolaze.

Starsport

I onda se pojavi Matija Ninić. Momak bez pompe, bez velikih reči. Na pripremnoj utakmici protiv Đera postiže gol – prvi u seniorskom fudbalu. Ali nije stvar u tom golu. Stvar je u načinu. U borbi. U želji da se pokaže da ovaj dres nije samo prilika, već čast. Takvi igrači osvajaju ljude. Ne preko noći, nego pošteno, radom.

Ova ekipa možda nema zvučna imena, ali ima nešto što se godinama gubilo – karakter. I baš zbog toga stoje rame uz rame sa Crvenom zvezdom. Bod razlike. Samo bod. A pričamo o klubu koji je devet godina zaredom prvak Srbije. Devet godina navike i sigurnosti sa jedne strane, i glad sa druge.

Ako Partizan uspe da se pojača tamo gde je najtanji – u špicu i na mestu štopera – ova sezona može da ode u smer u koji se dugo nismo usuđivali ni da gledamo. Ne zato što je lako, već zato što je moguće.

Ipak, ono što se ne može izmeriti bodovima dešava se svake utakmice. Stadion Partizana je najposećeniji ove sezone. Ljudi su se vratili. Došli su da vide klince kako ginu za svaku loptu. Došli su jer im je dosta praznih obećanja i jer u ovoj ekipi vide iskrenost.

To je možda i najveći uspeh ovih momaka. Nisu doneli titulu – još uvek. Ali su doneli nešto što se izgubilo putem: veru. Osećaj da Partizan ponovo pripada narodu. Da je naš.

Biće teških trenutaka. Biće padova. Ali ove Partizanove bebe ne igraju sa strahom. I baš zato vraćaju osmehe na lica onih koji su godinama dolazili i kad nije imalo razloga.

Možda je 2026. konačno godina u kojoj Partizan ne mora da objašnjava zašto veruje.
Dovoljno je da pogleda tabelu, pogleda tribine i – nastavi dalje.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.