SPORTISSIMO INTERVJU SA DEMBOM SEKOM: Partizan je bio tu za mene kada mi je bilo najteže, ovaj klub mi je dao sve! Evo šta je Senegalac rekao o ostanku u Humskoj!

Put Dembe Seka od švercovanja po italijanskim vozovima do višemilionskog ugovora u Seriji A svedoči o tome koliko život ume da bude nepredvidiv. Danas, kao krilni napadač Partizana, iza sebe ima statistički najbolju sezonu u karijeri, ali i godinu u kojoj je morao da pokaže ogromnu mentalnu snagu kako na terenu, tako i van njega.

U razgovoru za Sportissimo, Sek je sumira svoju dosadašnju odiseju, od preživljavanja na ulici i omladinskog sistema SPAL-a, preko teških lekcija u Torinu uz Sašu Lukića, do privatnih optužbi koje su mu u Italiji poljuljale svakodnevicu. Senegalac je otvoreno govori o povredama sa kojima se borio ove sezone, situaciji oko razmene dresa nakon večitog derbija, ali i specifičnoj odnosu sa Srđanom Blagojevićem. Otkrivamo i kako je završio u Areni da bodri košarkaše Partizana, kakav navijački "pritisak" trpi kod kuće od devojke koja voli crno-bele, pa sve do momenta kada je intervju završio uz stihove: "Kada umrem reći će..."

Demba, ljudi u Srbiji znaju da si rođen u Senegalu, ali si vrlo rano otišao u Italiju kod oca. Kako pamtiš taj prelazak i koliko je bilo teško prilagoditi se potpuno novoj kulturi i jeziku kao dete?

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

- Pre dolaska u Italiju živeo sam sa majkom u Francuskoj. Već sa 16 godina sam joj rekao da je fudbal nešto čime želim da se bavim u životu. Pošto je moj otac živeo u Italiji, a pritom je mnogo voleo i razumeo fudbal, odlučio sam da pređem kod njega kako bih pokušao da napravim karijeru. Kada sam stigao, otac mi je dao dve opcije, jedna je bila klub gde platiš pa igraš bez obzira na talenat, a druga je bila teži put, klub u kome moraš da radiš i dokazuješ se. Izabrao sam ovaj teži put i otišao na probu u Imoleze. Posle samo deset minuta na terenu, direktor je rekao da me žele. Zbog papirologije sam morao da čekam šest meseci na zvanični debi, ali sam igrao prijateljske utakmice. Na jednoj od njih me je primetio skaut SPAL-a i poželeo da me dovede.

Prelazak u SPAL je bio pun uspona i padova. Na prvoj utakmici za mlađe selekcije postigao sam dva gola, ali su mi treneri rekli da sam fizički previše mršav i da moram ozbiljno da ojačam. Bio sam nervozan, hteo sam da se vratim, ali me je otac ubedio da ostanem još deset dana. Prošao sam probu, ali klub nije imao apartman za mene. Morao sam svaki dan da putujem, što je bilo preteško, pogotovo jer moj otac u tom trenutku nije imao posao i finansijska situacija nam je bila loša. Otac je tada uspeo da dogovori sa SPAL-om da mi plaćaju 700 evra mesečno, što je nam je u tom trenutku mnogo značilo.

Ipak, bio sam mlad i pravio sam gluposti. Nisam se ponašao kako treba prema saigračima, stalno sam pričao loše stvari i direktor mi je na kraju rekao dame ne žele više. Ostao sam bez kluba, otac je bio besan i razočaran, a ja sam morao da se vratim u Imoleze. Putovao sam rano ujutru, švercovao se po vozovima jer nisam imao novca za kartu, često su me i izbacivali... Bilo je to težak period, toliko da sam na kraju prekinuo sa fudbalom i vratio se kod majke u Francusku. Ona mi je dala sedam dana da razmislim šta ću sa životom. Shvatio sam da ne znam da radim ništa drugo osim da igram fudbal. Majka mi je dala poslednji novac za teretanu, gde sam trenirao po tri-četiri sata ujutru i uveče. Moj život se sveo samo na to.

Tada me je očev prijatelj, koji je bio agent za niže lige, Stefano, odveo u jedan klub iz četvrte lige. Tamo u početku uopšte nisam igrao i ponovo sam hteo da odustanem, misleći – ako ne mogu da igram u četvrtoj ligi, kako ću na višem nivou? Rekao sam sebi: "Ovo je poslednja godina, ako ne uspem, završio sam sa fudbalom". Igrom slučaja, jedan igrač se povredio, dobio sam šansu, postigao gol i od tad sam igrao svaku utakmicu.

Pedja Milosavljevic / Alamy / Profimedia

Tvoj fudbalski put je krenuo kroz omladinski sistem SPAL-a, a išao si i na pozajmice u niže lige. Šta te je taj period "kaljenja" u nižim italijanskim ligama naučio o profesionalnom fudbalu?

- Naučio me je preživljavanju i tome koliko moraš da budeš mentalno jak ako želiš da uspeš. Kada je počela korona, svi ugovori i apartmani u četvrtoj ligi su otkazani i ponovo sam morao kod oca. Odnosi su nam bili loši, a sa 18 godina me je praktično izbacio iz stana. Mesec dana sam živeo na ulici. Sa ono malo para što mi je ostalo kupio sam knjige Zlatana Ibrahimovića i Kristijana Ronalda da bih našao motivaciju. Noću bih se ušunjao kroz prozor u svlačionicu kluba u mom mestu, tu prespavao, i budio se u šest ujutru da me niko ne vidi. Prijateljima nisam hteo ništa da pričam.

A onda me je SPAL ponovo pozvao u tim do 19 godina. Znao sam da mi je to poslednja šansa u životu – ili ću uspeti, ili se vraćam na ulicu. Motivacija mi je bila veća nego bilo kome. Dobio sam kapitensku traku, a nakon moje odlične partije protiv Intera, javio se njihov direktor Marota sa željom da me kupi. Moj agent je tada pregovarao sa SPAL-om,i odlučili smo da treba da ostanem.

Četiri napadača prvog tima SPAL-a su dobila koronu, i tada su pozvali mene. A onda su me testirali i rekli da sam i ja pozitivan na koronu. Bio sam besan, mislio sam da je sve propalo. Sutradan me bude sa 20 propuštenih poziva, doktor je pogrešio, negativan sam. Odmah sam se spakovao i otišao na utakmicu, meč sam presedeo na klupi, a onda sam ušao poslednjih deset minuta. Iako su svi bili fizički moćniji od mene, imao sam ogromnu želju da uradim nešto. Dobio sam jednu loptu, zatvorio oči, šutnuo i postigao gol. Od tog trenutka više nikada nisam igrao za omladince. Potpisao sam svoj prvi pravi profesionalni ugovor, nazvao majku i rekao joj da odmah da otkaz na poslu i da ću se od sada ja brinuti o svemu. Tada je moj život krenuo nabolje.

Što se tiče samog prilagođavanja i jezika, nikada nisam išao u školu da bih učio italijanski. Jednostavno sam upijao sve kroz priču sa saigračima i ljudima na ulici i tako sam ga savladao.

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

Kada je Torino platio ozbiljan novac za tebe početkom 2022. godine, to je bio ogroman skok. Kako se sećaš dana kada si potpisao za klub iz Serije A i kakav je bio osećaj raditi na tom nivou?

- Kada sam dobio ugovor od Torina, bio sam mnogo srećan. Počeo sam ozbiljno da treniram tek sa 17 godina, a već sa 21 sam dobio priliku da igram u Seriji A. Kada razmislim o tome, to je stvarno ludo, jer većina dečaka počinje da igra fudbal sa pet ili šest godina.

Ipak, u Torinu je u početku bilo užasno teško. Dok sam igrao za SPAL, mislio sam da mogu da predriblam svakoga, i stvarno jesam mogao na tom nivou. Sa tim stavom sam došao i u Torino, ali sam brzo shvatio da nisam u pravu. Već na prvom treningu sam osetio kolika je razlika između prve i druge lige, izgubio sam bukvalno svaku loptu. Trener je tada počeo da viče: "Pa mi smo ovog platili četiri miliona". Sećam se da sam odmah pozvao mamu i rekao joj: "Mislim da nisam dovoljno dobar za ovaj nivo, svi su bolji od mene". Konkurencija je bila strašna, tu je igrao i Saša Lukić, sve sami vrhunski fudbaleri. Mama mi je tada smireno rekla: "Samo nastavi da radiš, za mesec dana ćeš biti bolji".

U tom periodu mi je Saša Lukić neverovatno pomogao. Stalno mi je ponavljao da imam ogroman kvalitet, da mogu da igram za najveće klubove i da samo moram da radim. Svaki dan me je vozio na treninge. Zvao me je "My son" (Moj sine). Na svakom treningu bi me pitao: "Sine moj, je l' hoćeš ti da igraš u velikom klubu ili ne? Ako hoćeš, hajde sa mnom u teretanu". Saša je radio više od bilo koga u timu. Gledao sam njega, pratio njegov ritam i posle mesec dana sam postao potpuno drugi igrač, mnogo bolji. Nisam igrao prvih sedam utakmica i priznajem da sam bio nervozan, a i u javnosti se već postavljalo pitanje zašto je igrač od četiri miliona na klupi. Na osmoj utakmici sam konačno dobio šansu i odigrao sam je odlično. Tada su me navijači Torina zavoleli i od tog trenutka, čak i kada bih odigrao lošije, uvek su imali strpljenja za mene i govorili: "U redu je, mlad je, talentovan je, biće bolji".

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

Kada si prošlog leta stigao u Beograd na pozajmicu, navijači su očekivali igrača koji pravi ogromnu razliku zbog tvog italijanskog iskustva. Kako sa ove distance gledaš na celu ovu sezonu u crno-belom dresu?

- Da budem iskren, pre dolaska u Partizan završio sam polusezonu na pozajmici u Katanzaru gde uopšte nisam igrao, a ni sam nisam znao zašto je to tako. Trener me je pre toga zvao i pitao da li želim da ostanem u Torinu na klupi ili da odem negde gde ću igrati. Naravno da sam izabrao odlazak, ali na kraju mi tamo ipak nisu dali šansu. Bila je to užasna polusezona za mene, šest meseci sam proveo na klupi. Kada se sve završilo, otišao sam kući potpuno slomljen i rekao da ne želim ništa da radim, već samo da budem sa svojom porodicom. I baš u tom momentu stigao je poziv Partizana. Razmišljao sam kako mi je preko potreban odmor od te naporne godine, ali me je Partizan baš želeo.

Mnogi ljudi su mi savetovali da ne dolazim u Srbiju, ali onda sam okrenuo Sašu Lukića. On mi je odmah rekao: "Ej, moraš da odeš tamo". Saša mi je uvek želeo samo najbolje u životu i kada mi je on to rekao, znao sam da je dolazak u Partizan ispravan korak. Takođe, razgovarao sam i sa trenerom Blagojevićem. Pričao je potpuno drugačije od ostalih trenera, nije obećavao kule i gradove, bio je vrlo smiren i govorio je lepo. U tom trenutku svakako nisam želeo da ostanem u Italiji, a i mama mi je priznala da ima osećaj da će Partizan biti najbolja odluka za mene. Ipak, kada sam stigao u Beograd, fizički nisam bio spreman jer dugo nisam igrao.

Kada je došao red na meč protiv AEK-a iz Larnake, bio sam previše nervozan. Kako čovek može da bude potpuno spreman za tako važnu utakmicu ako prethodnih šest meseci nije igrao fudbal? Kada mi je trener saopštio da sam u startnoj postavi, uhvatila me je panika. Pozvao sam mamu, a ona mi je rekla: "Samo se trudi, trči i bori se". Na toj utakmici sam uspeo da upišem asistenciju za Ugrija (Ognjena Ugrešića). Nakon meča sam dobio ogroman broj poruka od Partizanovih navijača i tada sam prvi put osetio tu ljubav navijača – trener me voli, navijači me vole, šta čovek može više da poželi od fudbala? Na tim prvim utakmicama sam igrao dobro isključivo zbog energije koju su mi ljudi davali sa tribina. Atmosfera na stadionu je bila luda. Ne znam ni sam kako je to moguće, nisam igrao pola godine, nisam bio u najboljoj formi, ali na terenu nisam osećao nikakav umor, samo sam želeo da poginem za taj dres i da se borim.

Srdjan Stevanovic Starsportphoto

Mediji i navijači te često opisuju kao "enigmu" – s jedne strane poseduješ neverovatnu brzinu, fizičku moć i tehniku da sam rešiš meč, dok ti s druge strane zameraju povremenu sebičnost ili padove u igri. Kako ti vidiš te kritike i kako bi sam opisao svoj stil?

- Iskreno, mislim da uopšte nije loša stvar kada su navijači ljuti na tebe, jer to samo znači da su svesni koliko zapravo možeš. Da neki drugi igrač odigra isto kao ja, možda niko ne bi bio ljut. Ali kada ja ne pružim partiju kakvu bi trebalo, potpuno razumem njihovu reakciju jer oni znaju da mogu bolje, a znam to i ja sam. Generalno, ljudi smatraju da je pritisak loša stvar, ali meni lično nije nužno loš, pokreće me. Navijači žele više, ja želim više, i to je to.

Međutim, kada podvučem crtu i pogledam kako sam počeo tek sa 17 godina, a onda pogledam svoju trenutnu statistiku, ovo je moja najbolja sezona u karijeri. Brojke su mi znatno bolje nego kada sam tek stigao. Drugi momci su počeli da treniraju sa pet ili šest godina, a ja sam krenuo skoro kao odrastao čovek, tako da sam siguran da ću vremenom biti samo bolji i bolji. Apsolutno verujem u svoje kvalitete i ubeđen sam u to da mogu mnogo toga da ostvarim, a u to veruju moja porodica, moja devojka, kao i moj agent Ivica, kom želim da se zahvalim na svemu što je uradio za mene.

Trener Srđan Blagojević ti je pružio veliko poverenje, naročito u prolećnom delu prvenstva gde se videlo da ti je forma u usponu i da Partizan najviše napada upravo preko tebe po desnoj strani. Koliko ti znači njegova podrška i kako sarađuješ sa njim?

- Za mene naš odnos odavno nije klasičan odnos na relaciji igrač-trener. To je nešto mnogo dublje, on mi je ovde bukvalno kao otac. Kada razgovara sa mnom, uvek je neverovatno smiren i dobar, mada, naravno, ume i te kako da podvikne na mene kada je to potrebno. Mnogo puta pre utakmice uhvatim sebe kako razmišljam da moramo da pobedimo upravo zbog njega. Kod drugih trenera je takođe bio težak poraz, ali sa Blagojevićem je drugačije. Kada doživimo poraz, budem duplo više razočaran i slomljen jer znam o kakvom se čoveku i stručnjaku radi i koliko mu je stalo.

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

Statistički gledano, zabeležio si 6 golova i 8 asistencija u Superligi, uz doprinos u evropskim kvalifikacijama prošlog leta. Da li si zadovoljan ovim brojkama ili smatraš da je učinak morao da bude konkretniji, posebno u večitim derbijima protiv Crvene zvezde?

- Tokom nekih utakmica ove sezone imao sam osećaj kao da igram sa jednom nogom. Bio sam povređen, trpeo sam velike bolove, ali sam ipak izlazio na teren. Reč je o specifičnoj povredi, jednostavno se probudim ujutru, osetim da je stanje loše i ne mogu ništa da uradim. Operacija je opcija, ali ona ne garantuje da će posle nje biti bolje. Da nisam imao tih problema i da sam prošao kompletne pripreme sa ekipom, siguran sam da bih bio najbolji igrač u ligi. Stvarno ne vidim ko bi u tom slučaju bio bolji od mene. Zadovoljan sam brojem golova i asistencija, ali znam da mogu i da ću sigurno pružati mnogo više.

Ipak, ja fudbal posmatram malo drugačije. Naravno da svaki igrač na svakom meču želi da se upiše u strelce i svestan sam koliko je statistika danas važna, ali ona nije sve. Na primer, kada smo igrali protiv Radnika, postigao sam dva gola i imao asistenciju, ali ja lično ne mislim da je to bila moja dobra utakmica. Sa druge strane, protiv Novog Pazara smo pobedili sa 2:1, ja nisam postigao gol, ali smatram da sam odigrao dobar meč i igrao za tim. Kada je lopta kod tebe, moraš da kreiraš, da pokušaš nešto da napraviš na terenu, a to se ne vidi uvek kroz suve brojke.

Takođe bih želela da te pitam o situaciji koja je privukla mnogo pažnje, konkretno o razmeni dresa sa fudbalerom Crvene zvezde, Markom Arnautovićem, odmah nakon večitog derbija. Navijači Partizana su burno reagovali na taj potez, pa možeš li nam ispričati šta se tada zapravo desilo?

- Marko Arnautović i ja se odlično poznajemo još iz Italije, iz perioda kada je on nastupao za Bolonju. Imamo dosta zajedničkih prijatelja i družili smo se tamo. Mi smo se još pre utakmice dogovorili da nakon završetka utakmice razmenimo dresove. Kada ramišljam o tome, u tom trenutku uopšte nisam razmišljao o rezultatu niti o tome da ćemo izgubiti sa 3:0. Kada se meč završio, sportski smo se pozdravili, ja sam mu prosledio svoj dres, on meni svoj i to je bila cela priča, bez ikakve loše namere.

Luka Milosavljevic/STARSPORT ©

Pozajmica iz Torina ističe ovog leta, a u javnosti se uveliko priča o tome da Partizan ima opciju da otkupi tvoj ugovor za dva miliona evra. Kakva je tvoja lična želja, da li želiš da ostaneš u Beogradu ili vidiš sebe ponovo u Italiji?

- Biću vrlo iskren, Partizan mi je neverovatno pomogao u karijeri. Nakon one teške sezone pre dolaska u Beograd, retko koji klub me je uopšte želeo. Danas, zahvaljujući Partizanu, situacija je potpuno drugačija i ponovo sam tražen na tržištu. Dobio sam mnogo dobrih ponuda i dosta bliskih ljudi mi sugeriše da bi trebalo da odem tamo gde je bolja liga I gde ima više novca. Međutim, ja ne razmišljam na taj način. Ako ljudi iz kluba kažu: "Demba, ti si nam bitan za tim i želimo da ostaneš", ja ću ostati. Partizan je bio tu za mene kada mi je bilo najteže, ovaj klub mi je dao sve i ako me žele i dalje, biću izuzetno srećan da ostanem ovde.

Odigrao si jedan meč za A reprezentaciju Senegala 2022. godine. Senegal ima strašnu konkurenciju na krilnim pozicijama. Koliko ti je igranje u Partizanu pomoglo da ostaneš na radaru selektora i da li ti je povratak u nacionalni tim glavni cilj u karijeri?

- Moj najbolji prijatelj je Džekson, sa kojim igram u reprezentaciji, i nas dvojica stalno pričamo o tome. Kada sam prvi put dobio poziv za nacionalni tim, igrali smo zajedno i delili sobu. Moja porodica takođe silno želi da ponovo obučem dres Senegala, i siguran sam da ću igrati ponovo. Džekson me redovno zove i obavezno se čujemo posle svake moje utakmice u Partizanu, tako da sam i te kako u toku sa svim dešavanjima u reprezentaciji.

Kada ti je loš dan na terenu, kako se nosiš sa pritiskom sa tribina? Navijači Partizana umeju da budu veoma zahtevni, ali i da nagrade ogroman trud. Kako reaguješ na zvižduke, a kako na aplauze?

- Sve ono što sam preživeo u Italiji, kao i tamošnji pritisak medija, učinili su me mentalno mnogo jačim. Danas je potrebno mnogo više da bi me nešto izbacilo iz takta. Potpuno mi je jasno kada ljudi kažu da je trebalo bolje da šutiram ili da odigram pas, svestan sam toga i sam. Pored toga, moja porodica je surovo iskrena prema meni i uvek mi bez uvijanja kažu kada odigram lošu utakmicu. Takođe, ono što ljudi ne znaju, moja devojka je iz Srbije, i veliki je fan Partizana, kada dođem kući ona ne priča kao devojka, priča kao navijač Partizana. Tako da ja imam mnogo veći pritsak kod kuće, nego od fanova (našalio se Demba)

Foto: Starsport/Peđa Milosavljević

Tokom boravka u Italiji, tvoje ime se povlačilo kroz medije i van terena zbog privatnih optužbi iz 2023. godine, što je izazvalo dosta pažnje javnosti. Koliko je bilo teško ostati fokusiran isključivo na fudbal u takvim trenucima i šta ti je najviše pomoglo da prebrodiš taj pritisak?

- Nije bilo nimalo lako. Da sam stvarno uradio nešto loše, ja bih to priznao i nosio se sa tim. Međutim, u toj situaciji ja apsolutno ništa loše nisam učinio. Mediji su jednostavno takvi – od deset stvari koje napišu, sedam uglavnom nije istina. Neke devojke su spremne na sve samo da bi postale poznate. Svestan sam da nisam ni prvi ni poslednji fudbaler kome se takva stvar desila. Ta devojka je otišla na televiziju i ispričala gomilu laži. Navijači Torina su tada strašno bili besneli na mene. Na narednim utakmicama, kad god bih dotakao loptu, ceo stadion mi je zviždao. Moja majka je u tom periodu bila na tribinama i njoj je sve to užasno teško padalo, bilo je veoma tužno gledati je. U tim trenucima su mi saigrači iz Torina neizmerno pomogli, stalno su se šalili sa mnom i radili sve što je u njihovoj moći da skrenem misli sa toga. To je definitivno bio jedan od najtežih perioda u mojoj karijeri, ali ja čvrsto verujem da se u životu sve loše na kraju vrati onome ko to radi.

Kako ti se dopada život u Beogradu van fudbalskog terena? Sa kim se iz ekipe najviše družiš i kako provodiš slobodno vreme u Srbiji?

- Život u Beogradu mi se mnogo sviđa, grad je prelep I uživam ovde. Kada god imam slobodan dan ili pauzu između treninga, vreme uglavnom provodim sa svojom devojkom. A što se tiče saigrača, najbliži sam sa Stefanom Petrovićem.

Bio si na košarkaškom večitom derbiju i delovalo je da te je atmosfera u Areni potpuno očarala. Kakav je tvoj utisak sa te utakmice?

- Zapravo, pisao sam Pejtonu, prijatelju Karlika Džonsa, koji je moj dobar drug, i zamolio ga da mi pomogne oko ulaznica. Otišao sam u Arenu i to je bio prvi put u mom životu da uživo gledam jednu košarkašku utakmicu. Atmosfera je bila prosto neverovatna, nikada ranije nisam video ništa slično. Još je i Partizan pobedio u večitom derbiju, pa sam bio neverovatno srećan i fasciniran celim događajem. Što se samog terena tiče, Dvejn Vašington i Karlik Džons su me apsolutno oduševili onim što su prikazali na toj utakmici.

Sportissimo

Šta bi poručio navijačima Partizana koji te možda još uvek nisu u potpunosti upoznali kao ličnost, bez obzira na to gde ćeš igrati sledeće sezone? 

- Danas u fudbalu vidim mnogo igrača koji stalno javno pokazuju ogromnu ljubav prema navijačima, ali to često nije sasvim iskreno. Ja lično nisam tip koji spolja pokazuje previše emocija, ali duboko u sebi istinski osećam ovaj klub. Čak i kada mi pojedinci pošalju neku ružnu poruku, svestan sam da to nije prava slika, na primer, kada sam se pojavio na toj košarkaškoj utakmici, svi navijači koji su mi prišli bili su divni prema meni. Pristalice Partizana su stvarno najbolji navijači na svetu. Oni nam pružaju podršku i ljubav čak i kada gubimo, uvek su tu da ostanu posle meča, pevaju sa nama i podignu nas. Iskreno se nadam da ćemo se gledati i sledeće sezone. 

Za kraj, reci nam da li znaš neke Partizanove pesme, i ako da, koja ti je omiljena?

- Znam dosta Partizanovih pesama. Pomenuo sam da mi je devojka Srpkinja, tako da se te pesme stalno vrte kod nas u kući. Ako moram da izdvojim jednu, omiljena mi je, "Dobro pamtim sve".

Ovaj intervju završili smo u autentičnom crno-belom tonu, kad je Demba s osmehom zapevao: "Kada umrem reći će Grobar bio je i Partizan jedino je voleo"!

Sportissimo

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.