Umro mi je otac, ali sam završio turnir: Vlahoviću, šta je tvoje opravdanje?

Kraj proleća je 2025. godine. U toku je najbolji ulični fudbalski turnir u Beogradu po imenu NBGD kup. Moja ekipa po imenu Čile, sastavljena mahom od igrača iz novobeogradskih blokova prošla je bez poraza grupnu fazu i treba da igra osminu finala. Domaća smo ekipa, stotine ljudi dolaze da navijaju za nas. 

Dan pred osminu finala. Završio sam smenu u Sportissimu, stigao u kraj (Blokove) i otvorio prvo pivo. Stiže mi telefonski poziv od rođenog brata. Kao i uvek, odmah se javljam, radostan. Dobar radni dan, divno vreme, manje od 30 stepeni, bez oblačka na nebu. Očekujem da će me zvati da igramo NBA 2K24 na Soni Plejstejšnu, ali sledeća njegova rečenica ostaće mi do kraja života urezana u najbolnijem delu duše. Onom na kom ožiljci nikada ne zarastaju:

- Umro je tata.

- Ma, daj, brate, nemoj da me zaje*avaš? Koja ti je to fora.

- Brate, ozbiljno ti kažem.

Ćale je imao 66 godina, tek je otišao u penziju, celog života je radio od jutra pa skoro do mraka. Neretko i šest dana nedeljno. Bio je zdrav. Otišao je sa majkom na odmor i samo se ugasio. Poleteo sam ka kolima, bacio ono pivo u vazduh i krenuo ka mestu gde se sve dogodilo. Nije bitno gde. Bitno je da ništa u ovoj priči nije laž. 

...

Dan posle. Izlazim iz roditeljskog stana, a tamo me čeka jedan od najboljih prijatelja i kapiten ekipe Čile. 

- Brate, igraćemo za tvog ćaleta do kraja. Nadam se da ćeš moći bar da nas gledaš, jasno nam je da nisi u stanju da igraš - rekao mi je.

- Ne razumem šta mi pričaš. Da li stvarno misliš da bi on hteo da ja sada odustanem od onoga za šta drljamo ovde kolena celu deceniju? - odgovorio sam mu.

- Brate, ne verujem šta si mi upravo rekao. Sad ću da pišem ovima na Vocap grupi da ih motivišem ovim tvojim rečima.

- Slobodno, brate, i treba - rekao sam mu i počeo da oblačim opremu. 

Inače sam amaterski golman, uz akcenat na amaterski. Ovaj turnir igra se za određeni nagradni fond, ali nama nikada pare nisu bile prioritet. Kakve crne pare. Pusti pare, želim trofej. Imam taj neostvareni dečački san, jer mi je škola uvek bila ispred sporta, pa nikada u životu ništa nisam osvojio. Uprkos nespornom talentu za golmana koji sam uvek imao. A i dovoljno sam lud za tu poziciju. Da, stvarno.

Treba napomenuti da naša ekipa uvek ima dva golmana. Kolega Nikola je, naravno, bio spreman da preuzme svu odgovornost na sebe i do kraja turnira brani sam. Čak je bio i na sahrani koji dan kasnije. Ali, i on je znao da nisam "slina". Znao je da neću moći da odolim da izađem na teren sa suzama u očima i izdrljam koleno još koji put na terenu na kom sam odrastao. U ime ćaleta, sebe, blokovskih Čileanaca i svih onih koji za nas navijaju. Svih naših ultrasa, a verujte, imamo ih na stotine. Od 7 do 107. Ako ne verujete, evo vam i priloženih dokaza: 

I tako, došli smo do finala, u kom smo izgubili od boljeg tima (KMF Tenerife, mnogi znate koji su to bauci uličnog fudbala) i uzeli srebro. svaki meč sam počinjao sa suzama u očima, koje sam brisao majicom i koje niko do sada nije video. Jer sam ih krio. Sada su prvi put čuli za to. Kada su pročitali ovaj tekst. I njih će moje suze iznenaditi, siguran sam. Možda neko i zaplaće. Znam ih, emotivci su.

...

Idemo godinu i po dana u budućnost.

Veljko Paunović, kome je pre nekoliko dana umro polubrat Aleksandar, drži pres konferenciju pred mečeve sa Nemačkom i Grčkom. Srbija igra Ligu nacija. Dakle, nije u pitanju neki ulični turnir, koji je važan za par hiljada ljudi. Ovo prate milioni. 10 miliona Srba. Dobro, možda koji manje. Nije ni bitno.

Selektor između ostalog saopštava da je Dušan Vlahović odbio poziv reprezentacije. Nema malog Kalabe (Strahinje Pavlovića, jer je dobio udarac u bubreg), povređen je i Aleksa Terzić. Opravdani izostanci. Ali onda slede ove reči: 

- Treći je nažalost onaj koga ste svi sa velikim očekivanjem čekali, a to je Dušan Vlahović. U razgovoru sa njim, rekao mi je da ima privatnu situaciju koju hoće da reši u ovom periodu. To je sve što mogu da kažem. Ne bi bilo u redu da stavljam bilo šta u njegova usta. Tako da, treba da pitate njega, ako je spreman da vam da odogovor. Gubitak je za nas, ali isto tako prilika za sledećeg igrača da pokaže spremnost, odanost. Okrećemo se svakome ko je na raspolaganju i očekujemo da će ko god dobije priliku da ispuni zadatak - otkrio je Paunović, posle čega sam ostao u šoku. 

Nisam imao reči šta da kažem. A onda je ovaj tekst jednostavno izleteo iz mene.

I sada, imam jedno pitanje za Dušana Vlahovića. Dušane, Dule, Dućo, čoveče koji nosiš najslavnije ime u srpskoj istoriji, šta je to moglo da se desi da bi ti deseti put od 21 poslednjeg okupljanja ti rekao NE. Naciji, Srbiji, zemlji koja je trenutno u tranzicionom periodu. Zemlji kojoj je sreća prekopotrebna. Kojoj je potrebna neka pobeda. Zemlji koja ima oko šest miliona stanovnika i još skoro toliko u raseljenju. Znaš li ti koliko većini nas znači reprezentacija?

Šta je to moglo da ti se desi na ličnom nivou, što je gore od ovoga gorenapisanog, a da ti odbiješ da igraš ZVANIČNE UTAKMICE za nacionalni fudbalski tim. Možda neki misle da smo zemlja košarke, ali fudbal je sport za koji živimo. Koliko god da smo u njemu možda loši. Trenutno. Možda i zauvek budemo. Ali volimo ga, živimo ga.

Tako da, Dušane, brate, ne poznajemo se lično, ali moram nešto da te pitam. Ako sam ja mogao da igram četiri utakmice ispred zgrade u kojoj sam odrastao, od kojih je poslednja bila na dan sahrane rođenog oca Adama, šta tebe to sprečava da se odazoveš gospodinu Paunoviću. Čoveku kome je, ponavljam, pre nekoliko dana preminuo polubrat Aleksandar.

Šta te sprečava da budeš Vasilije Micić sa Mundobasketa u Kini, na kom je igrao posle smrti majke. 

Šta te sprečava da budeš Dušan Silni, moderni vitez naše nacije. 

Unapred ti se izvinjavam ako je ono što prolaziš nemerljivo gore od onoga kroz šta smo prošli, Veljko, Vasa i ja. Ali ako nije, moram da ti kažem nešto. 

Ne moraš više nikada da se odazivaš. Zaista. Koga nema bez njega se može. Ne trebaš nam više. I nemoj da se javljaš na telefon kada te opet Paun bude zvao. Nemoj da nerviraš čoveka. Nije to zaslužio u ovim teškim danima.

A nismo zaslužili ni mi koji dolazimo na svaku utakmicu reprezentacije, bez obzira gde se igra i koliko bodova smo već izgubili. Imamo Jovića, Mitra, Jovelju, Cvetkovića. Možda jesi bolji fudbaler od njih, ali zapitaj se kakav si to sportista.

I za kraj. Stvarno se nadam da Rade Bogdanović nije u pravu kada si ti u pitanju.

Toliko od mene. Nadam se da ćeš pročitati ovaj tekst i da ćeš pustiti bar neku suzu. Znam da ja jesam. I znam da će i svi moji Čileanci takođe. I brat i majka i kolege i drugari. Jer oni vrlo dobro znaju da je svaka reč ovde napisana istinita.

Pozdrav od Alekse Radosavljevića, glavnog i odgovornog urednika portala Sportissimo.rs...

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.