SPORTISSIMO INTERVJU - MARKO KEŠELJ! O razvoju sporta u Srbiji, Zvezdi, Evroligi i onoj kobnoj noći u Istanbulu! (VIDEO)

Državni sekretar za sport Marko Kešelj, a nekada naš proslavljeni reprezentativac, kao i as Crvene zvezde, Olimpijakosa i mnogih drugih košarkaških klubova, bio je gost portala Sportissimo.rs, za koji je dao sjajan, intenzivan i veoma otvoren intervju. 

Dugo ga niste videli u ovakvom izdanju, u kom se dotakao mnogih tema. Kako košarkaških, ličnih, tako i onih koje se tiču razvoja celokupnog srpskog sporta. Kako onog profesionalnog, tako i školskog, dečjeg, a dotakli smo se i fizičke aktivnosti i sve bolje sportske infrastrukture koja krasi našu lepu zemlju.  

Naravno, osvrnuli smo se i na neke nove projekte 

Na priloženom snimku možete pogledati ceo intervju:

A ukoliko više volite da čitate, nego da gledate, izvukli smo za vas najzanimljivije detalje.

Marko, da se prisetimo malo tih početaka. Hvala vam prvo što ste me ugostili ovde kod vas u studiju i da iskoristim priliku da pozdravim sve vaše gledaoce i pratioce. I da vam se zahvalim što ste me i u liftu, pre nego što smo ušli ovde u studio, podsetili na tu već daleku prošlost sa Novog Beograda.

- Mi smo od milja voleli tu halu da zovemo Arko Mladost. Jesu tad bili Sakramento Kingsi, koji su igrali u Arko areni. Bili su nepobedivi tamo, tako smo i mi bili nepobedivi na Novom Beogradu.

- I s ovako velikom radošću volim da se setim tih bezbrižnih košarkaških dana. Naravno, moja karijera nije počela u As basketu, iako je As basket dosta doprineo mom košarkaškom i ljudskom razvoju. Ja sam započeo u jednoj školi košarke, kasnije u košarkaškom klubu Radnički sa Crvenog krsta koji je bio prvi matični klub u kome sam ja nastupao.

- Kasnije je moj razvojni put išao preko As basketa. Vrlo brzo sam debitovao i za prvi tim, to je za tadašnju Avaladu, Prva B liga, sa nekih šesnaest godina sam već ušao u seniorsku košarku. I ono što je izuzetno zanimljivo je da je ta prva generacija Avalade iznedrila puno, kasnije, vrlo uspešnih i profesionalnih košarkaša.

- Tu je bio, recimo, Nikola Peković, tu su bili mnogi košarkaši koji su kasnije napravili vrhunske karijere što kod nas u zemlji, što u Evropi. Tako da, uvek volim da se prisetim tih mladalačkih dana. A da li je bilo još nekih poznatih imena tu? Čini mi se da je kroz As basket prolazilo još igrača tipa Milan Mačvan, ako se dobro sećam, ili ja možda...? Mačvan je mlađi, bio je Nikola Koprivica u As basketu.

- On je kasnije igrao za mlađe selekcije naše reprezentacije, osvajali smo neke medalje zajedno. A kasnije, ovo što sam spominjao, u Avaladi bio je Ivan Paunić, tada je bio Dragićević. Sad neka mi oproste svi kojih ne mogu ovako iz glave odmah da se setim, tu je bila, da kažem, jedna baza izuzetno talentovanih mladih igrača, koji su dobili jednu veliku šansu da se dokažu u profesionalnoj košarci.

- Znači, vi kada sa 16 godina igrate tadašnju ligu, to je onako bio jedan ozbiljan teren za kaljenje. Sećam se da smo tada ja i Peković igrali na dvojnu licencu za Banjicu, Drugu srpsku ligu. Tako da, pošto smo onako fizički... to jest ja, on je uvek bio fizički dosta dominantniji od mene, fizički nisam mogao baš toliko da pariram seniorskim igračima koji su igrali Belu ligu, onda sam igrao vikendima za Banjicu, Drugu srpsku ligu, što je bilo izuzetno značajno za iskustvo i za razvoj jednog mladog igrača.

Sportissimo

- Pa dobro, da, karijera je išla uzlaznom putanjom do jednog momenta, stvarno, onako, rapidno. Posle Crvene zvezde koja je bila... imao sam taj neki, da kažem, hajde, izlet u inostranstvo, veoma mlad, sa 18 godina sam otišao u Đironu, posle toga u Keln, ali ono gde sam stekao punu afirmaciju bila je Crvena zvezda, tamo, 2008, 2009. godina, ako se ne varam, i to je, to je bila, da kažem, moja odskočna daska ka tim reprezentativnim visinama, kasnije Olimpijakosu, osvajanju Evrolige u Istanbulu, ali u Crvene zvezdi sam, eto da kažem, prve profesionalne i ozbiljne korake i, da kažem, sudar sa time da imate odgovornost za ono što radite na terenu, da imate neku jednu od vodećih uloga. Ta generacija je bila izuzetno kvalitetna, baš dosta, dosta, dosta igrača koji su kasnije stizali i do NBA, i do osvajanja Evrolige. I posle mi je Crvena zvezda, naravno, dala mogućnost da budem primećen, da moj kvalitet izađe na videlo i da tako zaradim i obezbedim nastupe za reprezentaciju, što meni i, evo, dan-danas ostaje kao jedna od najdražih uspomena na moju igračku karijeru i iskustvo koje zaista ne može da se uporedi ni sa čim drugim, kada igrate za svoju zemlju, kada nastupate na velikim takmičenjima, braneći boje Srbije, to je nešto što zaista treba da se doživi. I ostaje žal što sa seniorskom reprezentacijom nisam uspeo da izborim nijednu od medalja, ali, eto.

- Bilo je blizu. Možda kad bude neko prvenstvo za veterane. Bilo je blizu, nije bilo daleko.

- Pa jedna aut-linija nas je delila od toga. Znao sam da moramo od toga da... 2010. na Svetskom prvenstvu, to su sekunde koje su odlučivale o tome da ispunimo san celokupne naše generacije da igramo u finalu protiv Amerike, protiv Dream team-a, ali, eto.

- Posle ovoliko godina, to je sigurno jedna rana koja neće da zaceli i koja ostaje celoj mojoj generaciji kao žal, jer mislim da smo bili baš onako jedna fantastična generacija, fantastična ekipa koja je igrala srcem, koja je ginula, ginuli smo jedan za drugoga, i ostaće nam zauvek žao što nismo imali šansu te 2010. godine da se odmerimo u finalu sa Amerikancima. Posle te aut-linije bili su neki logistički problemi, vi niste mogli da napustite halu dugo, je l' tako nešto bilo ili me loše sećanje služi? Mislim, bilo je, zato što se to igralo u Istanbulu, igrali smo protiv Turske, njihovi navijači su... to je bila opšta ludnica na ulicama Istanbula, dok su bezbednost obezbedili, da naš autobus može uopšte da prođe kroz tu masu ljudi, ali evo, napretkom tehnologije napredovala je i pravičnost i pravednost na košarkaškom terenu.

- Manje bi bilo krivo da je tada postojao ovaj, kako se to kaže, čelendž. Da smo mogli tada da zatražimo, jer sam ja prvi video da je, pošto je prošao tu preko moje noge, da tako kažem, odmah se videlo, znao sam da nema prostora, jednostavno, da na tako malom prostoru prođe pored mene, a da ne izađe u aut, ali to je kasnije, tek su izlazili neki snimci iz publike, sa mobilnih telefona i nešto, i čak sećam se da tada je bilo i izvinjenje od strane FIBA, i ne znam da su te sudije kasnije bile suspendovane, mada te sudije su i tad u toj utakmici bile iz nekih egzotičnih zemalja koje nisu, da kažem, poznate po košarci i košarkaškom kvalitetu, već su tu verovatno bili po nekom specijalnom zadatku koji su na kraju i uspeli da ostvare. Ali, šta da kažem, vreme je prošlo, ali žal nije prošao za tom aut-linijom i što tad nismo imali mogućnost da to signaliziramo odmah na licu mesta. Da mi je samo znati kako bi se to po medijima odvijalo da se u današnje vreme desilo, jer tada su mediji ipak bili onako više televizija i novine nego ovi današnji portali. Iako je bilo moderno doba, ali koliko bi danas to, pod znacima navoda, grmelo na sve strane, to bi... U to vreme, po nekoliko dana smo čekali da se pojavi taj snimak, da se neko seti ko je bio na utakmici.

Sportissimo

- I on se pojavio iz neke tribine, bila je ona iza koša što je tribina, i onda je neko telefonom tačno uhvatio taj momenat kako je on punim stopalom nagazio na aut-liniju, i to je baš bilo posle posle par dana. Nisu postojale društvene mreže, bar ne u tom obimu, nije informacija putovala toliko brzo kao danas, tako da su i osude i kritike na sam taj čin bile onako maltene neprimetne. I hladne glave, u suštini.

- Koliko je bilo moguće. I nama ostaje ta, eto, žal što i onaj sutradan smo igrali utakmicu za treće mesto. Tu smo bili prilično onako i emotivno prazni i nismo uspeli da se dovoljno oporavimo. I neki igrači iz te generacije su kasnije i nastavili, neki su igrali 2009. godine Evropsko prvenstvo u Sloveniji gde su osvojili srebrnu medalju. Ono što većini igrača iz te generacije ostaje žal, to i dan-danas prepričavamo kada se sretnemo po nekim rođendanima, slavama i na ostalim druženjima gde se okupljamo, da nam je svima izuzetno krivo što nismo imali priliku da te 2010. igramo u finalu, jer slobodno mogu da kažem i sa ove vremenske distance da bi to bila utakmica koja bi ličila na ovu koja se odigrala na Olimpijadi. Mislim da smo bili spremni da i te kako ugrozimo Amerikance. I Mačvan je bio u tom timu. I ja se stvarno uvek rado prisetim i uvek rado gledam neke hajlatse (highlights). I zato sam vam i pomenuo neke vaše trojke koje su nam ostale... Dobro, one su bile, da kažem, zaštitni deo, zaštitni znak moje karijere. Imao sam dobar šut i tadašnji naš selektor, i pokojni Dušan Ivković, je to koristio na pravi način. On je znao da pronađe kvalitete svakome od igrača. Imali smo stvarno fantastičnu bekovsku liniju gde je lopta stizala u ruke i kada se najmanje nadaš. Što Teo mađioničar bio, i Rašić, Tepić. Momci koji su igrali u toj spoljnoj liniji uvek su koristili prednosti našeg tima. Što se sportskim žargonom kaže, otvorilo se da mogu da budem precizan u tom prvenstvu. Drago mi je da se bar delić toga pamti i danas. Kad smo već kod reprezentacije, da pomenemo i trenutnu situaciju. To su ove kvalifikacije koje se igraju. Kakva su neka vaša očekivanja sada i od novog selektora? Nismo još imali priliku o tome da pričamo pa da vidimo vaše mišljenje.

- Pa znate kako, mislim da kontinuitet rezultata u košarci postoji. Osvojiti bronzu na Olimpijskim igrama je ogroman uspeh, ogromna stvar za srpski sport u celini, a posebno za za košarku i košarkašku reprezentaciju. Došlo je do jednog da kažem kiksa na narednom prvenstvu gde smo izgubili u tom četvrtfinalu, nismo se našli ni u borbi za medalje. I ono što je bio neki logičan sled događaja je da da se ekipa na jedan na jedan način i podmladi i krene u nove pohode sa novim stručnim štabom. Tako da te promene su napravljene. Mislim da ne oskudevamo sa talentima, ne oskudevamo ni sa igračima koji igraju na vrhunskom nivou. Naravno, oni već, da kažem, zalaze u neke godine, što je takođe okej. Bogati su iskustvom, bogati su košarkaškim znanjem. I sigurno je da igrači koji se budu priključivali reprezentaciji, što je prirodan prirodan proces, da će imati i te kako od koga da nauče. Mislim da je stručni štab takođe ambiciozan, ambiciozan. Imamo jednog mladog selektora koji je pokazao da poseduje i znanje i energiju. I mislim da sa velikim uspehom vodi klub u Turskoj. Igrao je finale Evrokupa, mislim da je dva puta igrao finale Evrokupa. Tako da jedan ambiciozan tim za koji verujem da može da nam donese dobar rezultat prvenstveno na ovim kvalifikacijama, a kasnije da nas obraduje na nekom od velikih takmičenja. Zašto da ne.

I hajde pre nego što pređemo na ove aktuelnosti koje su jako važne i za naše društvo, a ne samo za sport, da možda, s obzirom na to što smo pominjali o Olimpijakosu ili Olimpijakosa u Evroligi, kakva su očekivanja od Fajnal fora Evrolige? Doduše, hajde još nismo sigurni tačno ko će igrati, ali Olimpijakos sigurno hoće.

- Ove godine se fantastična košarka igra u Evroligi i svi koji su pratili ovogodišnju Evroligu videli su da je to bila nikad izjednačenija liga do sada. Mislim da svi klubovi su bili na jednu-dve pobede razlike do drastično boljeg ili goreg plasmana na tabeli. Ono što ostaje sada ova stvarno serija koja je za ljubitelje košarke prava poslastica, između Panatinaikosa i Valensije, gde vidimo nešto što se ne viđa često u košarci, a to je da na gostujućim terenima obezbedite pobede i da će u petoj utakmici da se donosi odluka oko toga ko će da igra na Fajnal foru. A konkretno što se tiče Olimpijakosa, mislim da, uzimajući u obzir to da na Fajnal foru nema favorita i da se bezbroj puta do sada dokazalo da ne mora da znači uopšte ako ste u regularnom delu bili prvi ili uspešni da ćete i osvojiti Evroligu na kraju. Mislim da imaju jednu odličnu ekipu, da igraju izuzetno stabilno, da su puni iskustva i da bih ja njima dao velike šanse da će oni biti osvajači ove godine Evrolige. Bez obzira što na to gledam, na to gledam i emotivno, jer je Olimpijakos klub, naravno, sa kojim sam i ja osvojio Evroligu i odakle nosim stvarno najlepše uspomene svoje igračke karijere. I želim im svu sreću, da baš u Atini, da baš u Atini ponesu još jedan naslov evropskog prvaka. I to na neprijateljskoj teritoriji.

Sportissimo

- Pa dobro, to neće biti tako kada bude Fajnal for organizovan, jer u grčkom prvenstvu je ono da nema gostujućih navijača. Za Fajnal for to neće biti, neće biti slučaj. Mislio sam na lokaciju. Jedino što mogu da kažem je da grčkim organima reda želim puno sreće u obavljanju svog posla. Ako se i Panatinaikos bude kvalifikovao na Fajnal for, to će biti izuzetno izazovno. Želim im puno sreće. Možda bi mogli da pozovu naše iz Niša policajce. Oni dobro znaju kako se regulišu takvi događaji. Pošto smatram da Grci... ako bi se plasirao i PAO, da bi baš uzeli... preveliki... i to baš u Atini. Da spominju svi, komentarišu. Mislim da će to ostati u granicama sporta i da je tu najbitnije da pobedi sport na kraju i da ne dođe do nekih neželjenih scenarija koji ne pripadaju niti imaju mesta u sportu. A i videli smo, realno gledano, kako i naši večiti derbiji u Evroligi ipak imaju malo gospodski karakter na tribinama nego kada se igra, recimo, ABA, da je ipak strah od nekih sankcija mnogo veći i da se mnogo drugačije... Mislim da to treba da bude svest ljudi da se nalaze na sportskoj priredbi i da sport u svojoj suštini jeste nešto što treba da spaja ljude i treba da bude mesto okupljanja. Naravno, treba svako da podržava svoj tim i da navija za njega, ali mislim da smo već dovoljno sazreli kao društvo i kao sportska nacija da ne treba da dozvoljavamo sebi...

- Ja bih takve scene na sportskim borilištima, ne samo košarkaškim... nego da navijanje treba da bude prisutno, treba da bude i emotivno i strasno, ali u granicama naravno pristojnosti i ljudskosti. I da vodimo računa jedni o drugima, da se čuvamo, a ne da dolazimo u neke situacije... ne daj Bože bude nekog nasilja ili nečega, jer to zaista na kraju jeste samo sport. Tako da i braći Grcima da poželimo tu zrelost i da im poželimo sportski spektakl, da im poželimo finale Olimpijakos – Panatinaikos, to bi bilo stvarno spektakularno.

Sada možemo da pređemo malo i na teme iz vaše aktuelne pozicije, odnosno o vašem aktuelnom poslu koji obavljate sa velikim usponom za sada. Pa eto, možda, kad smo već krenuli od tih početaka i treniranja u školskim halama, salama, da se osvrnemo malo na te neke nove projekte, na te neke nove momente i na neke stvari koje će jako zanimati našu javnost kad je u pitanju školski sport, kad je u pitanju zdravlje pojedinaca. Baš smo pričali i u najavi kad smo razgovarali uoči paljenja kamera o tome da su neki novi projekti, pa eto može malo više o tome.

- Pa tako je. Mi smo u Ministarstvu sporta u završnoj fazi izrade nove nacionalne strategije o razvoju sporta koja će obuhvatati period od 2026. do 2035. godine. I to je prvi put da je jedan tako obiman zadatak i posao uzet i urađen sa izuzetnim uspehom. Mi smo prvo formirali jednu radnu grupu koja je bila velika, brojala 212 članova i zamenika članova radne grupe kojom sam ja predsedavao. I gde su u obzir uzeti, pozvani svi činioci srpskog sporta, svi ljudi koji su značili nešto u srpskom sportu i koji su želeli da daju svoj doprinos u izradi nove strategije. Strateški jedan dokument koji planirate na period od 9-10 godina je izuzetno izazovan, pogotovo u vremenima u kakvima živimo. Kao što smo maločas pričali o tim društvenim mrežama i medijima, sve se rapidno i brzo menja, tako da je veliki izazov bio da se to sačini i da se predvidi šta će se i u kom smeru odvijati razvoj srpskog sporta u narednih 9 godina.

- U početku je bila onako, da kažem, malo sumnje u efikasnost rada tog tima jer je bio veliki, ali mi smo radili u 8 grupa i mislim da su svi ljudi izuzetno veliki doprinos dali na izradi tog dokumenta. Kasnije kroz izradu eks-ante analize koja je bila, mogu da kažem i vama i vašim gledaocima, jedan onako prilično obiman i kvalitetno urađen dokument na preko 800 strana, gde smo analizirali sve postojeće nedostatke sistema srpskog sporta i ono što bismo mi trebali da uradimo u periodu koji je koji je ispred nas. Ako konkretno pričamo o deci, onim najmlađima, to je da moramo da uradimo prvenstveno reformu fizičkog vaspitanja kroz škole, da povećamo bazu naših najmlađih članova društva koji bi trebali da prođu osnovnu neku sportsku obuku.

- To je da kroz škole imaju nastavu fizičkog vaspitanja od 1. do 4. razreda, da radimo na tome da svaka škola ima svoju školsku salu, da ima otvoreni teren, što, naravno, država do sada je uložila izuzetno ogroman i novac i napore na izgradnji naših škola, ali da obnovimo i ove postojeće koje nisu u dobrom stanju, da te fiskulturne sale budu opremljene kvalitetnom i dobrom sportskom opremom. Tako da puno je, što se tih najmlađih tiče, puno je zadataka ispred nas. Takođe, kasnije kada oni završavaju osnovno obrazovanje, da radimo na tom razvoju univerzitetskog sporta, da radimo na razvoju srednjoškolskog sporta i, jednostavno, za cilj imamo da obuhvatimo što veći broj stanovništva i da kroz ceo svoj život, od najranije dobi do, da tako kažem, nekih seniorskih dana, što podrazumeva ljude od 65 godina i starije, da oni budu sistemski uključeni.

Sportissimo

- Znači da jedno je imati medalje, jedno je imati vrhunske sportiste i vrhunske sportske rezultate koji se ostvaruju i preko klubova, nacionalnih granskih saveza, a drugo je da jedna osoba ceo svoj život provede u sportu, što donosi naravno razne benefite i kroz fizičko zdravlje, mentalno zdravlje, sve ostale benefite koje sport nosi sa sobom. Baš odlična uvertira za to naredno.

- Ja ću samo prekinuti... iskoristiću ovo pitanje i izvinjavam se vašim gledaocima što sam malo ostario, pa nosim i naočare. Da dam samo jedan zanimljiv podatak, pročitam vezano za ovo o čemu smo govorili. Ja sam evo ovde poneo to što smo što smo mi radili u vidu neke prezentacije.

- I da je ovo problem, naravno, u budućnosti koji nas čeka. I ono što smo videli kroz izradu te analize je da svi ovi problemi nisu samo problemi sa kojima se suočava Srbija, već su to problemi sa kojima se suočava ceo svet, ponajviše i Evropa, koja je onako, da kažem, demografski jedan najstariji kontinent. Demografski, gde ćemo u budućnosti imati problema sa sa smanjenim brojem stanovništva i svega, tako da sve to sve to je ono što je trebalo predvideti i uraditi u ovoj eks-ante analizi. A podatak koji kaže da samo 8,8% građana vežba najmanje tri puta nedeljno. Od toga su 11% muškarci, a 6,9% žene.

- To je zaista frapantno. Po preporuci Svetske zdravstvene organizacije, minimum koliko jedan čovek treba da se bavi sportom, rekreacijom, nazovite to kako god hoćete, jer nije isto profesionalni sport i rekreacija, ali da minimum nedeljno 150 minuta ima neke fizičke reaktivnosti. Da li je to šetnja, da li je to u zavisnosti od fizičke kondicije ili broja godina. Znači, samo 8,8% naših građana vežba najmanje tri puta nedeljno.

- Ako uzmete taj podatak iz Svetske zdravstvene organizacije, da je to 150 minuta nedeljno, to dođe negde oko 20 minuta dnevno, da ljudi posvete nekoj laganoj šetnji, nekoj rekreaciji ili nečem. 4,7 sati prosečno je dnevno vreme provedeno u sedenju.

- U Beogradu čak 5,8. Znači, uz kasnije, ne znam, telefone i sve ostalo čemu su naša deca i to vreme koje današnjica nosi gde je to, jednostavno, neminovno, je jedan ozbiljan podatak o kome treba u budućnosti razmisliti na koji način da edukujete ljude da je to dobro za njihovo zdravlje, da je to dobro za njihovo i psihičko i fizičko zdravlje i način na koji ćemo mi, kao država, da edukujemo naše stanovništvo da jednostavno treba da krenu da se bave nekim vidom fizičke aktivnosti.

- Tako da ova... ja ću vama ovo... ja ću vama ovo kasnije ostaviti, jer tu ima izuzetno zanimljivih podataka koji će možda, siguran sam, biti od velikog interesovanja i za vaše gledaoce. Tu je jedan opšti i pet posebnih ciljeva koje smo mi definisali razvojem strategije i mislim da će ovo biti jedan dragoceni dokument koji će izaći iz Ministarstva sporta i koji će nam služiti kao putokaz u narednih 9 godina kuda treba da idemo kao kao srpski sport. Jedan opšti cilj: održiv, bezbedan, inovativan i dobro upravljen sportski sistem zasnovan na vrednostima. A to je baš evo ovo što smo pričali kroz pet posebnih ciljeva: masovni sport i rekreacija, transparentno finansiranje naših klubova, naših saveza. Sad ja ne znam koliko mi vremena imamo, ali mislim da bismo o ovome mogli dosta da pričamo. Vrhunski sport i stručni rad, to je ona kruna, da kažem, srpskog sporta. To su naši elitni sportisti koji donose medalje i sa velikih takmičenja, Olimpijskih igara, svetskih i evropskih prvenstava. Gde se takođe suočavamo sa problemom... kad kažem stručni rad, mislim na edukovan kadar koji radi u sistemu našeg sporta, i kroz saveze, i kroz klubove i kroz struku, trenere. Pogotovo trenere koji rade sa decom, sa mlađim kategorijama. Mi smo u Ministarstvu sporta uveli stručni ispit koji mora da položi svaki rukovodilac nacionalno-granskog saveza, jer smo se susretali sa velikim brojem problema, počev od toga kako se upravlja budžetskim sredstvima, pa do svih ostalih stvari koje bi trebali ljudi koji rade u našim nacionalno-granskim savezima da prođu. Pametna infrastruktura, to znači ubrzani razvoj naše infrastrukture i njena modernizacija. Ne samo na velike infrastrukturne projekte kao što su stadioni, multifunkcionalne trenažne dvorane i ostalo, već i ovo što smo pričali: školske sale, školski tereni.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.