Partizan, tim slomljen iznutra: Ovo stoji iza kolapsa crno-belih i Obradovićevog odlaska

Završena je jedna era u Partizanu, koja je trajala skoro pet godina. Željko Obradović je i definitivno napustio beogradske crno-bele, klub kojem je doneo titulu šampiona Evrope pre 33 godine i za kog su se pristalice crno-belih nadali da će im doneti još jednu.

O svemu što se dešava u Partizanu Evroliga je napisala tekst uz naslov "Partizan, tim slomljen iznutra: Ovo stoji iza kolapsa crno-belih i Obradovićevog odlaska" i analizirala situaciju, a mi vi ga prenosim u celosti:

- Partizanova sezona 2025/26 u Evroligi raspala se na način koji prevazilazi loš niz ili spor početak. Podaci i način na koji ovaj tim igra ili ne uspeva da igra, pokazuju strukturu koja je slomljena, roster koji je loše sastavljen i grupu kojoj nedostaje hemija potrebna na elitnom nivou. Ostavka Željka Obradovića ne može da se razume bez pažljivog sagledavanja onoga što se dešava na terenu, jer teren objašnjava ono sa čim su se suočavali svlačionica i klub, a to je projekat koji jednostavno ne funkcioniše.

Tim prosečno postiže 81,6 poena, broj koji bi u nekim okolnostima mogao biti prihvatljiv, ali nikada zajedno sa napadom koji proizvodi samo 15,8 asistencija po utakmici. Taj broj, toliko ograničen s obzirom na količinu šuteva koju Partizan uzima, ukazuje na očigledan probelm - lopta se ne kreće, ne teče i ne stvara prednosti. Ne postoji ofanzivna struktura koja povezuje grupu, a to postaje još jasnije kada se pogleda pozicija plejmejkera, one koja bi trebalo da obezbedi red. Najbolji asistent tima je Karlik Džons sa 5,2 asistencije, ali ti brojevi dolaze iz samo pet utakmica, i to ne iz uloge primarnog organizatora već iz povremenih bljeskova. U međuvremenu, Nik Kalates, koji bi trebalo da bude mozak tima na terenu, proizvodi brojke koje ne podržavaju nikakav sistem: 2,0 poena, 1,8 asistencija, 20% za tri i 0% sa linije penala. Ove statistike govore o igraču bez ofanzivnog uticaja i, u produžetku, o timu bez ose za kontrolu.

Kod Partizana košgeterski učinak dolazi više iz izolovanog talenta nego iz bilo kakvog koherentnog plana. Sterling Braun, sa 15,2 poena, 60,3% za dva, 38,9% za tri i 12,9 indeks poena, jedini je spoljni igrač koji proizvodi sa istinskom konstantnošću. Pridružuje mu se i poenterski impuls Djuana Vašingtona, koji donosi 13,4 poena uz 39,5% za tri, ali čiji stil predstavlja nezavisnog kreatora, a ne poveznika. Oni donose poene, da, ali ne i strukturu. Vanja Marinković, Dilan Osetkovski i Džons daju koliko mogu, ali niko od njih nije u stanju da podigne kolektivno funkcionisanje. Rezultat je napad koji živi od individualnih naleta umesto od prednosti koje proizvodi sistem,  tim koji juri prilike umesto da ih stvara.

Unutra, problemi nisu ništa manji. Partizan hvata 31,3 skoka po utakmici, slab broj za tim koji već ima problema da zatvori defanzivne posede. Njihovo glavno prisustvo u reketu je Tajrik Džons, sa 6,1 skokom, 10,5 poena, 63% za dva i 16,2 PIR, ali on radi gotovo potpuno sam. Ajzak Bonga, doprinos sa krila i hibridnih pozicija, dodaje 5,4 skoka, ali nije prirodni zaštitnik obruča. Iza njih, učinak unutrašnje linije nije dovoljan za standarde Evrolige: Bruno Fernando i Džabari Parker zajedno jedva dostižu 3,3 + 2,8 skokova. Zajedno ne pružaju ni ono što bi jedan solidan startni centar trebalo da donese. Aleksej Pokuševski, čija efikasnost izgleda dobro u statistici (66,7% za dva, 38,9% za tri), igra samo 11 minuta po meču - premalo da bi ostvario značajan uticaj. Ukratko, Partizan ne kontroliše svoj skok, dozvoljava druge šanse i nikada ne nameće fizičko prisustvo - strukturnu manu koja definiše njihovu sezonu.

Nijedan od ovih problema ne bi bio toliko kritičan da tim brani makar na minimalno prihvatljivom nivou, ali statistike govore suprotno. Partizan protivnicima dozvoljava šut iz igre od 51,1%, pet poena više od sopstvene realizacije. Kolaps postaje još jasniji kada se uđe u detalje. Na primer, protivnici postižu 58,7% za dva, što otkriva potpuni nedostatak zaštite u reketu; i pogođaju 41,5% za tri, što pokazuje da ni perimetar ne stiže da zatvori. Pored toga, protivnici su isporučili 248 asistencija, izuzetno visok broj za samo 13 utakmica - znak pasivne odbrane bez ruku, bez rotacija i bez kolektivne aktivnosti. Tome dodajte da je Partizan ostvario samo 78 ukradenih lopti i 37 blokada tokom takmičenja: tim ne zastrašuje, ne remeti i ne stvara defanzivnu nestabilnost.

Problem leži i u tome kako je roster sklopljen - ili bolje rečeno, kako nije. Spoljni igrači postižu poene, ali ne organizuju. Igrači koji bi trebalo da stvaraju prednosti to ne rade. Visoki koji bi trebalo da štite obruč ne donose konzistentnost. Drugi koji bi mogli da doprinesu više - poput Pokuševskog - nikada ne pronalaze stabilnu ulogu. Tim funkcioniše kao pojedinci, a ne kao sistem. Svaki igrač deluje kao da pripada drugačijem projektu, a na terenu se to prevodi u košarku bez hemije, bez interakcije i bez komplementarnih uloga. Za trenera poput Obradovića — čiji uspeh uvek počiva na balansu, jasnoći uloga i unutrašnjoj koherentnosti - ovaj scenario je razoravajući. Ništa u strukturi ovog tima ne odgovara obrascima koje on zahteva.

Ukupni brojevi rezimiraju sve. Naime, Partizan je postigao 1.061 poen, a primio 1.136. To je ukupno -75, u proseku -5,7 po utakmici. To je profil tima koji je van ritma, konstantno nadigran i lišen čak i minimalnih takmičarskih temelja. A ova razlika, zajedno sa nedostatkom hemije i lošom konstrukcijom rostera koju ste pomenuli, objašnjava zašto Obradovićeva ostavka nije rezultat impulsivne odluke, već kulminacija uverenja da je sa ovim rosterom bilo nemoguće odvesti tim na nivo koji se od njega zahteva.

BONUS VIDEO 

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.