Borilački sportovi 18:17

SPORTISSIMO INTERVJU - ALEKSANDAR KOMAROV: Umalo da umrem pred Prvenstvo! Sin mi razume samo srpski!

Autor: Radovan V. Bibić

23.09.2025 - 18:17

Izvor: sportissimo.rs

SPORTISSIMO INTERVJU - ALEKSANDAR KOMAROV: Umalo da umrem pred Prvenstvo! Sin mi razume samo srpski!

Rus sa srpskim pasošem, koji je postao i Šumadinac u međuvremenu, otvorio je dušu za naš portal posle istorijskog zlata usred Zagreba.

Srbija je u nedelju uveče u Zagrebu osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u rvanju, a doneo nam je, ni manje - ni više, Rus Aleksandar Komarov, koji se već godinama takmiči pod našom zastavom.

Sa njim smo se susreli u Kragujevcu, gradu njegove tazbine, gde nije bio punih osam meseci. S Aleksandrom je bila i njegova supruga Nevena, koja je takođe učestvovala u ovom ekskluzivnom Sportissimo intervjuu:

- Jako sam srećan što sam došao, pošto osam meseci nisam bio kući. Sabiram utiske.

Rane su primetne na tvom licu, ali to će proći, a medalja ostaje:

- Pa da, rane prolaze, nije to strašno. A nije ni prvi put.

Ovo ti je treća medalja za Srbiju.

- Jeste, prošle godine sam bio prvak Evrope, ove godine bio treći na Evropskom prvenstvu, sada pobedio na Svetskom prvenstvu.

Ovo su medalje za Srbiju, pre toga si osvajao odličja za Rusiju u mlađim kategorijama.

- Jeste, u svim mlađim kategorijama sam bio prvak Evrope i sveta. Sad imam ceo komplet. Svetska rvačka federacija je nazvala to grend slemom. Fali mi samo jedna medalja, najteža, a to je olimpijska.

Prošle godine si bio u Parizu, nastupao si za Srbiju, za tri godine Los Anđeles. Da li ćeš tamo to da kompletiraš?

- Prvo treba mnogo da se radi, pa da se ostvari norma za to, neće biti lako. Idem korak po korak, daj bože. Bitno je zdravlje, da nema povreda. Takav je sport, rizičan. Treba da čuvamo sebe i da doživimo 2028.

Kad pominješ povrede, šta si sve imao do sada?

- Imao sam dosta preloma, prelom hrskavice ušiju. Ove godine pred Evropsko prvenstvo sam dobio neki virus, pošto sam jako trenirao. Pao mi je imunitet. Taj virus se zove epiglotitis. Vezan je za grlo. Upalilo mi se nešto i jedva sam preživeo. Nikad ne znaš. Trebaju ti dobri suplementi, doktor.

Tada si bio u bolnici, izašao i osvojio medalju:

- Jeste, imao sam sreće!

Sada u Zagrebu osvojio si zlato, dobio Iranca u finalu. Nažalost, domaćini su priču probali da prebace sa sportskog borilišta na nešto što nije. Zasmetalo im je ono za tri prsta, kao i to što si skinuo šal sa šahovnicom.

- To su novinari počeli da pišu. Dosta vremena ja provodim u Hrvatskoj. Svaki mesec imamo pripreme u Poreču na moru. Jako dobar sam sa njima i sa Savezom. Čestitam i njima na medalji, uzeli su bronzu do 82 kila. To je veliki uspeh za našu braću. To što novinari pišu, ne reagujem. A to što sam skinuo šal, nisam jedini to uradio. Niko zbog toga nije osuđen. Ja sam samo hteo da se vidi grb moje zemlje - dodao je Aleksandar Komarov, pa je malo dao reč i lepoj supruzi Neveni.

Nevena Komarov o Saši i njihovom životu:

Kažeš tvoje zemlje, skućio si se ovde u Srbiji posle supruge Nevene. Kako i kada je krenula vaša ljubav, može i Nevena da kaže?

- To je počelo 2021. godine. Radila sam u organizaciji prvenstva u Beogradu. Posle merenja sam videla Sašu, pa je sve išlo spontano. Drugarica je radila neke ankete za fakultet, ja sam našla njegovo ime. Ostvarili smo kontakt. On mi je pisao. Šetali smo celu noć po Beogradu, on je sutradan poleteo, a mi smo ostali u kontaktu. Često sam išla za Rusiju u tim trenucima. To je bilo veoma naporno, nekada i po 20 i kusur sati se putuje. On je dolazio mesečno, jednom u dva meseca, na par dana - rekla je Nevena.

Kako je, Nevena, tebi kada Saša dugo nije tu. Znamo da si i ti iz ovog sporta.

- Putujem nekad i sa njim. Beba je izuzetno dobra, tako da sam zahvalna što je takav. Da nije takav, verovatno bih poludela. Dođe i Saša tako na par dana, pa onda ode na 20 dana do mesec. Ali, snalazim se.

Kako Pavle gleda na tatine uspehe, prepoznaje li ga na televiziji?

- Da, naravno, počeo je da plače kad odlazi, da mu se raduje kad dolazi. Gledao je tatu sad u Zagrebu do finala, malo je prespavao, ali biće još takmičenja.

Kako je sredina prihvatila Rusa u Kragujevcu u komšiluku?

- Komšije nisu ni znale da sam se udala, jer Saša nikad nije tu. Nismo ništa ni pravili. Prihvatili su ga, naravno, jer Saša je izvanredan čovek.

Otkada si se skućio u Kragujevcu i postao srpski zet, kakav je osećaj?

- Mi ne živimo ovde, već u Zrenjaninu, ali smo sada ovde da proslavimo sa njenim roditeljima i porodicom. Živimo gore u Zrenjaninu, igram i za taj klub. Lepo mi je tamo. Nevena je studirala 5 godina u Novom Sadu, navikla je tamo. Ima puno i društva gore, a Zrenjanin je blizu. Ovde dolazimo samo na slavu, Božić.

Imao si doček u Kragujevcu?

- Da, komšije su napravile doček. Bio sam jako umoran, nisam razumeo šta se dešava, ali je bilo lepo.

Pomenuo si naše slave. Kako si prihvatio naše običaje, jer su narodi jako bliski?

- Rusi ne slave slavu, ja dolazim na slavu moje supruge. To je Sveti Nikola, najveća slava u Srbiji. Svaki mesec je neka svadba, neki rođendan, neka proslava, Nevena ima baš veliku porodicu. Tako je to u Šumadiji, samo im treba neki razlog da se slavi.

Kako si ti prihvatio to? Koja ti je omiljena pesma?

- Nemam još omiljenu pesmu.

Sankt Peterburg je veliki grad za koji je i Beograd mali, a ne Zrenjanin i Kragujevac.

- Nisam otišao zauvek. Prošle godine sam bio kući. Ja imam posao, idem samo trening-kuća, imam i pripreme. Isto sam živeo i u Rusiji kao u Srbiji. Nema tu neke razlike. Bio sam u sistemu. Skoro mesec dana budeš na pripremama, nemaš vreme da razmišljaš. Sad imam malo odmora, pa sve ponovo za mesec dana. U januaru imam bazične pripreme i tako u krug do Los Anđelesa. Nisam nešto zahtevan u životu, jednostavno mi je lepo.

Šta tvoja porodica kaže za uspehe pod zastavom Srbije?

- Roditelji su mi srećni. Znaju zašto sam ovde, oni su me i podržali. Otac kaže da je jako srećan što sam postao srpski državljanin. Svi su znali da sam dobar rvač, kvalitetan, ali nisam imao dokaz koji sad imam. Sad svi znaju da sam svetski prvak. Jako su mi srećni i otac i majka. Ja sam iz sportske porodice i za nas to znači sve.

Osećaš li himnu "Bože pravde" kao svoju?

- Da, znam zašto sam došao ovde. Moja supruga je iz Srbije, moj sin je isto deo Srbije. U Srbiji živim, ovde mi je lepo, osećam se kao da sam njen deo. "Bože pravde" u Zagrebu je stvarno ozbiljna stvar. Mnogi kažu da sam veći Srbin od nekih ljudi koje znaju. Ja samo radim posao koji volim i to što sam osvojio jeste mi Srbija dala. Nikad nisam imao takav rezultat, a Srbija mi je dala uslove zbog kojih sam to postigao. Naučio sam jezik, živim tu. Sin sada razume samo srpski, što je moja greška. Moram malo i ruski s njim da pričam.

Koliko je bilo teško naučiti srpski?

- Nije bilo teško jer je sličan jezik ruskom. Kada živiš tu, nema problema.

Pominjali smo Olimpijske igre, bio si prošle godine u Parizu, koji je srpski sportista na tebe ostavio najveći utisak?

- Naravno sam zapamtio doček Đokovića. To je fenomenalna energija, kako je on plakao, jer je iz petog puta uzeo zlato. Došao je kod nas i rekao nam je da idemo dalje i pored poraza. Upoznao sam i odbojkaše i košarkaše. Olimpijski komitet nam je u selu napravio lepe uslove. Imali smo zajedničku dnevnu sobu u dvorištu, svi Srbi su tu sedeli, pričali, družili se. Isto tako sam upoznao i Mikeca, fenomenalan čovek. Došao je kod mene, podržao me je, dao mi motivaciju. Osećam se kao deo velike sportske porodice, kao deo reprezentacije Srbije.

Za tri godine u Los Anđelesu da ti tako prenosiš svoja iskustva?

- Ja bih samo želeo da pomognem nekom. U Zrenjaninu u klubu ima dosta dobrih rvača, spremam ih za Svetsko prvenstvo u Novom Sadu za U23. Idem tamo da pomognem kad se malo odmorim. Ima kvalitetnih rvača.