NA JEDNOM KUVANOM JAJETU SAM RADILA TRI TRENINGA DNEVNO“: Brankica o skidanju kilaže, evropskoj medalji i borbi protiv nepravde (VIDEO)

Više od 500 mečeva, evropska medalja, zlato sa Svetskih policijskih igara i godine provedene u reprezentaciji Srbije. Iza rezultata koje javnost vidi ostale su neispričane priče o sudijskim odlukama, izostanku podrške, nestaloj akreditaciji na velikom takmičenju i osećaju da mora da bude mnogo bolja od svih drugih kako bi dobila ono što je zaslužila. U podkastu „Džaka & Milana u Oktagonu“, Brankica Negovanović je prvi put bez zadrške govorila o nepravdama koje su je pratile tokom karijere, ekstremnom skidanju kilaže i putu do medalja koje su stigle uprkos svemu.

Kako si krenula da treniraš i kako si došla do svih tih rezultata?
-  Ja živim u karate porodici. Moja starija sestra je takođe bila uspešna karatistkinja, a moj otac je trener. Gledajući sestru kako odlazi na treninge, takmičenja i pripreme, od malih nogu sam maštala da jednog dana budem deo nacionalnog tima i da osvajam najsjajnije medalje. Nekako mi je bilo prirodno da krenem tim putem i da se bavim karateom.
Da li si se karateom bavila kroz kate ili kroz borbe?
- U početku sam, sve do kadetskog i juniorskog uzrasta, paralelno radila i kate i borbe. Međutim, kada je došlo vreme za ozbiljniji takmičarski nivo, morala sam da se opredelim. Izabrala sam kumite, odnosno borbe, i od tada sam se u potpunosti posvetila tom segmentu karatea.
Za gledaoce koji možda nisu toliko upoznati sa karateom, možeš li da objasniš šta je zapravo kata?
- Kata je borba sa zamišljenim protivnikom. Takmičari se nadmeću u katama pojedinačno i ekipno. U ekipnim katama radi se i bunkai, odnosno demonstracija kate kroz zamišljenu borbu. U bunkai nastupu učestvuju tri takmičara koji kroz pokrete iz kate prikazuju borbenu primenu tehnika.
Kako se određuje pobednik u katama?
- Ranije se pobednik određivao podizanjem zastavica pet sudija, a danas postoje i bodovni sistemi. Postoje veoma precizni kriterijumi. Sudije ocenjuju oštrinu tehnike, stabilnost, brzinu, snagu, ritam i preciznost pokreta. U pitanju su nijanse i detalji koji zahtevaju mnogo treninga i posvećenosti.
Kako su izgledali tvoji prvi koraci u tom sportu?
- Karate sam počela da treniram sa sedam godina. Veoma rano sam uključena u borbe, iako sam paralelno radila i kate i borbe. Često sam nastupala protiv starijih takmičarki jer u mojoj generaciji nije bilo dovoljno konkurencije. Ja sam 2003. godište, a često sam se takmičila sa devojkama rođenim 2001. i 2000. godine. To mi je mnogo značilo jer sam od malih nogu sticala iskustvo protiv starijih i iskusnijih protivnica. Kada sam kasnije došla u svoju uzrasnu kategoriju, sve je išlo mnogo lakše.
Postoje li još neke tvrđe discipline karatea u kojima su dozvoljeni jači udarci i kontakt?
- Da, postoje. U tradicionalnom karateu se više praktikovao jači kontakt i tvrđi stil borbe. Danas postoji veliki broj saveza, federacija i stilova karatea širom sveta, pa se pravila razlikuju od organizacije do organizacije. Mi se takmičimo po pravilima Svetske karate federacije (WKF), koja je najpriznatija i najrasprostranjenija organizacija u svetu.

Koja je danas najdominantnija karate organizacija na svetu i da li Srbija pripada toj federaciji?

- Najdominantnija je Svetska karate federacija (WKF). To je jedina međunarodno priznata karate organizacija koja je bila deo olimpijskog programa. Srbija pripada toj federaciji i samo su takmičari iz sistema WKF-a mogli da se kvalifikuju za Olimpijske igre kada je karate bio olimpijski sport.
Zašto karate danas nije stalni olimpijski sport?
- Jedan od najvećih problema je što postoji veliki broj federacija i organizacija koje nisu ujedinjene. Pravila se često menjaju, a publici je ponekad teško da isprati sistem bodovanja i suđenja.
Karate je bio deo Olimpijskih igara u Tokiju, što je za Japan imalo poseban značaj jer je to njihov tradicionalni sport, ali nakon toga nije ostao u olimpijskom programu.
Da li si tokom karijere doživela nepravdu?
- Jesam, mnogo puta. Od malih nogu pa sve do danas.
Kako si naučila da se nosiš sa tim?
- Nekako sam navikla. Od malih nogu sam prolazila kroz takve situacije i vremenom sam naučila da nastavim dalje i da se fokusiram na ono što mogu da kontrolišem.
Koje je najznačajnije odličje koje si osvojila?
- Najdraža mi je zlatna medalja sa Svetskih policijskih igara u Roterdamu.
Pored toga imam srebro sa Evropskog prvenstva, bronzu sa Mediteranskog prvenstva, devet balkanskih medalja. Bila sam prvak Balkana u kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji.
Da li si nekada računala koliko si mečeva odradila?
- Kada se saberu sve kategorije, pojedinačni i ekipni nastupi, sigurno imam više od 500 mečeva iza sebe.
Da li vrhunski karate sportisti imaju mogućnost dobijanja stipendija?
- Da, postoji sistem stipendija koji nagrađuje ostvarene rezultate.
Ja sam 2022. godine osvojila seniorsko prvenstvo Balkana, bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu, zlatnu medalju na Svetskim policijskim igrama, kao i titule državnog prvaka i osvajača Kupa Srbije. Na osnovu tih rezultata ostvarila sam pravo na stipendiju.

Sportissimo

Da li si stipendiju na kraju dobila?
-Ostvarila sam pravo na stipendiju i dobila potvrdu da bi trebalo da bude isplaćena, ali do realizacije nije došlo. Bilo je određenih administrativnih i drugih problema, pa je ceo proces ostao nerešen. Nažalost, sportisti se često susreću sa situacijama u kojima stvari ne zavise samo od rezultata ostvarenih na borilištu.
Koliko je sportisti važna podrška sopstvene federacije?
- Iskreno, ja kroz svoju karijeru nikada nisam imala podršku federacije onako kako sam očekivala i mislim da mi je to najviše nedostajalo. Kada ste vrhunski sportista, vi ne vodite borbu samo protiv protivnika. Morate da pobedite tremu, pritisak, sudijske odluke, a kada dolazite iz male zemlje, često i određene predrasude na međunarodnoj sceni. Kada uz sve to morate da se borite i sa problemima unutar sopstvenog sistema, postaje mnogo teže.
Koliko sudijske odluke mogu da utiču na karijeru jednog sportiste?
- Mnogo. Posebno u sportovima gde postoji subjektivna procena. Zato je veoma važno da suđenje bude nepristrasno i profesionalno, jer jedna odluka nekada može da utiče na rezultat meča, medalju ili čak čitavu sezonu.
Da li se sa nepravdom danas susreću i deca koju treniraš?
- Nažalost, da. Moj otac vodi dva karate kluba, a ja danas radim kao trener. Veoma rano me je uključio u trenerski posao i sada je to važan deo mog života. Najteže mi je kada deca dođu sa takmičenja i vide da je neko bio bolji, a nije pobedio. Posle meča često me pitaju kako je to moguće i kako da nastave da veruju u sistem.
Kada vide da je njihov trener izgubio uprkos dobroj borbi, često kažu: „Ako je Brankica izgubila, čemu onda mi da se nadamo?“ Da li zbog toga ljudi odlaze iz karatea?
-  Mislim da upravo zbog toga sve više dece, ali i seniora, napušta karate. Nekada je karate bio jedan od najmasovnijih sportova. Danas je situacija drugačija. Na takmičenjima ima sve manje seniora, a u pojedinim kategorijama veoma mali broj takmičara.
Ipak, ostaješ optimista?
- Naravno. Mi smo ljudi koji veruju u rad i trud. Uvek se nadam da će dobro na kraju pobediti. Verujem da će doći neka bolja vremena i bolji trenuci za karate.
Kako izgleda jedan tvoj dan kao profesionalnog sportiste?
- Dan uglavnom počinjem jutarnjim treningom. To je najčešće teretana ili trčanje. Treniram u klubu Vozdovac i ovom prilikom želim da pozdravim svoje trenere Vaska i Lazara, koji rade sa mnom na fizičkoj pripremi.
Sve zavisi od perioda sezone i takmičarskog kalendara, ali poslednje dve godine mnogo više pažnje posvećujem fizičkoj pripremi.
Zašto ranije nisi toliko radila na snazi?
- Ranije, dok sam skidala do 55 kilograma, nisam mogla ozbiljno da radim snagu jer sam veoma lako dobijala mišićnu masu koju posle nisam mogla da skinem. Sada je situacija potpuno drugačija.
Kako izgleda ostatak dana?
- Posle jutarnjeg treninga sledi ručak, odmor i obavezno spavanje između treninga.
Trudim se da unosim dovoljno proteina i kvalitetne hrane jer sada mnogo više vodim računa o oporavku.
Pored karatea, počela si da treniraš i tekvondo?
- Da. Pre oko pola godine počela sam da treniram i tekvondo.
Trudim se da tokom nedelje imam po tri treninga karatea i tri treninga tekvondoa, uz teretanu, fizičku pripremu i trčanje. Od ponedeljka do subote gotovo da nemam slobodnog vremena. Prijatelji me praktično i ne viđaju jer je tempo veoma zahtevan.
Da li danas osećaš napredak u odnosu na raniji period karijere?
-  Da, možda više nego ikada.
Otkako sam promenila kategoriju i počela normalnije da se hranim, osećam veliki napredak.
Tek sada vidim koliko sam ranije sebe ograničavala konstantnim skidanjem kilaže.
Koliko su povrede bile prisutne tokom karijere?
-  Mnogo više nego što su ljudi znali. Kada sam skidala kilograme do 55 kilograma, imala sam ozbiljne probleme sa povredama. Međutim, u reprezentaciji je tada vladalo mišljenje da, ako si povređen, lako možeš da budeš zamenjen. Zbog toga sam često krila povrede i dolazila na treninge i takmičenja iako nisam bila potpuno zdrava.
Koje povrede su te najviše pratile?
-  Imala sam problem sa donjim delom leđa, a istovremeno sam godinama radila tehniku koja mi je bila zaštitni znak. Kada sam sa 18 i 19 godina ušla u seniorsku konkurenciju, očekivanja su bila velika, a ja sam se borila i sa protivnicama i sa sopstvenim zdravstvenim problemima.

Kako je došlo do toga da počneš da treniraš tekvondo?
- Tekvondo treniram u Tekvondo klubu Zvornik i ovom prilikom želim da pozdravim svog trenera Mladena Ispića. Mi baš dosta i jako treniramo. Trening traje oko dva sata. Počinjemo trčanjem, skokovima, pa onda istezanje, pa oprema i na kraju radimo sparinge ili kombinacije. Na Svetskim policijskim igrama u Roterdamu 2022. godine Gale je gledao moje mečeve. Tada sam praktično sve protivnice pobeđivala nogama. Posle meča mi je rekao: „Ti si moja, ti treba da dođeš da radiš tekvondo.“ To mi je ostalo u glavi i kasnije sam odlučila da ga poslušam.
Kakvi su ti planovi u tekvondou?
- Sledeće godine me očekuje Balkansko prvenstvo. To će mi biti prvo veliko takmičenje u tekvondou. Možda deluje kao veliki zalogaj, ali volim izazove i radujem se tome.
Koliko se tekvondo razlikuje od karatea?
- Kada sam došla na prvi trening, bila sam kao da sam pala s kruške. Mislila sam da je veoma slično karateu, a zapravo je razlika nebo i zemlja. Moraš da budeš izuzetno fizički spreman. Mnogo se radi na fokuserima, sparinzima i radu nogama. Tekvondo traži ogromnu fleksibilnost kukova. Bukvalno moraš da možeš da podigneš nogu do glave iz različitih pozicija. Tek kada sam počela ozbiljno da treniram, shvatila sam koliko je to zahtevan sport.
Šta ti se najviše dopada u tekvondou?
- Dopada mi se dinamika i rad nogama. Stvarno sam zavolela tekvondo i uživam da učim nove stvari. Mislim da mi mnogo pomaže i u karateu.

Kako si dospela na Svetske policijske igre?

- Bila sam deo Sportske jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Kada je formirana ta jedinica, iz različitih sportova birani su vrhunski sportisti koji su predstavljali Srbiju. Tada sam već imala evropsku medalju, bila je olimpijska godina i nalazila sam se na prvom mestu svetske rang liste. Poziv da predstavljam Srbiju bio je velika čast za mene. Otišla sam kao jedan od najmlađih učesnika i uspela da osvojim zlatnu medalju.

Koliko ti znači ta medalja?
- Mnogo. To je jedna od najdražih medalja koje sam osvojila. Bila mi je potvrda da mogu da budem najbolja i na velikim međunarodnim takmičenjima.

Koji su tvoji najveći sportski ciljevi?
- Verujem da je svakom sportisti krajnji cilj olimpijska medalja.
Ja sam tokom cele karijere sanjala olimpijsko zlato i svetsku seniorsku titulu. To su snovi zbog kojih svakodnevno treniram.
Kako pamtiš poslednje seniorsko Svetsko prvenstvo?
- Na Svetskom seniorskom prvenstvu 2023. godine imala sam jedan od najboljih nastupa u karijeri.
Prva dva meča dobila sam velikom razlikom, a zatim sam radila protiv Turkinje koja je tada bila svetska prvakinja. Pružila sam joj izuzetno dobar meč. Imali smo situaciju za video-čelendž, odnosno video-reviziju, gde sudije mogu ponovo da pogledaju spornu situaciju.
Na kraju sam zauzela deveto mesto na svetu, što se kod nas vrednuje i za sportske stipendije.
Koji nastup posebno izdvajaš?
- Sa samo 18 godina nastupala sam na seniorskom Svetskom prvenstvu.
U prvom kolu izvukla sam Japanku koja je bila devet godina starija od mene i već je imala seniorsku svetsku medalju.
Sećam se koliko sam imala tremu. Za mene je sve to bilo novo. Međutim, uspela sam da pobedim i tada sam sebi dokazala da mogu da se nosim sa najboljima na svetu.
Da li je bilo mečeva za koje smatraš da su mogli drugačije da se završe?
- Naravno. Jedan od takvih bio je meč protiv Francuskinje koja je bila višestruka prvakinja Evrope i sveta. Sedam sekundi pre kraja došlo je do sporne situacije, nakon koje je usledio čelendž.
Na kraju je poen dodeljen njoj i pobeda je otišla na njenu stranu. U sportovima gde postoji sudijska procena, takve stvari se dešavaju i to je nešto sa čim sportisti moraju da nauče da žive.

Kako je skidanje kilograma uticalo na tvoju karijeru?
- To je možda najveća greška koju sam napravila u karijeri. Utiče na performanse, utiče na sve.
Još kao kadetkinja radila sam kategoriju do 47 kilograma i danas mislim da to nije trebalo tako da bude.
Ništa nije vrednije od toga da na takmičenje dođeš svež. Meni se to retko dešavalo.
Koliko je skidanje kilograma uticalo na tvoje zdravlje?
- Ženama je mnogo teže. Utiče na hormone, ciklus, mentalno zdravlje, na sve.
Kod mene je to već bio početak nekih depresivnih stanja jer nisam imala snage za osnovne životne aktivnosti.
Bila sam vezana za krevet od umora. To je bio takav nivo iscrpljenosti da ljudi teško mogu da razumeju.
Da li si nekada ozbiljno ugrozila zdravlje?
-  Jesam. Sećam se priprema za seniorsko Svetsko prvenstvo u Budimpešti. Bila sam na jednom kuvanom jajetu i jednoj bočici suplementa, a radila sam tri treninga dnevno.
Radili smo dva treninga, dodatno sam trenirala u sauni, a onda bih obukla jaknu i išla da trčim.
Imala sam 19 ili 20 godina. Nisam videla na oči koliko sam bila iscrpljena.
Počela sam da padam u nesvest. Jedno veče završila sam na infuziji. Bilo je možda dva ili tri ujutru kada su me vratili kući, a u šest sam ustala i otišla na državno prvenstvo. I pobedila sam.
Šta te danas najviše boli kada se osvrneš na taj period?
- Najviše me boli što ljudi ne znaju pozadinu priče. Vidi se medalja, vidi se rezultat, ali niko ne zna kroz šta prolazi sportista i njegova porodica. Meni se želudac toliko smanjio da posle obroka nisam mogla normalno da hodam. Odlazila sam na evropska i svetska prvenstva, osvajala medalje, a vrlo malo ljudi je znalo u kakvom sam stanju bila.
Kako pamtiš evropsku medalju koju si osvojila?
- Na to Evropsko prvenstvo otišla sam sa uverenjem da donosim medalju. Svi su me pitali kako mogu da budem toliko sigurna, a ja sam jednostavno imala taj mir. Pred velika takmičenja uvek sam imala osećaj da ću uspeti. Verovatno je to bilo od vere, od molitve.
Kako su izgledali dani tokom tog prvenstva?
- Bila sam puna modrica, iscrpljena od skidanja kilograma i povreda. Posle mečeva sam ulazila u ledenu kadu, odlazila u sobu, podizala noge i čitala Psaltir. Govoreći sebi: „Bože, samo mi Ti daj snagu. Ne mora niko da bude uz mene, samo Ti budi uz mene.“ To mi je davalo mir i snagu da nastavim.
Koliko si sama učestvovala u pripremi taktike?
- Mnogo. Uvek sam analizirala protivnice i gledala njihove mečeve. Za meč za bronzanu medalju protiv Slovakinje znala sam da je kontrašica i da čeka grešku protivnika. Zbog toga sam promenila pristup i prilagodila taktiku njenom stilu borbe.
Da li je bilo nekih ključnih trenutaka tokom tog meča?
- Jeste. Nekoliko sekundi pre kraja protivnica je dobila kaznu i meč je bio potpuno otvoren. U jednom trenutku sam povezala kombinaciju, ona je pokušala da uzvrati, promašila je, a ja sam videla dve zastavice za sebe. Tada sam u sebi rekla: „To je to. Ovo je medalja.“
Šta je presudilo u borbi za medalju?
- Glava. Imala sam povredu i nisam mogla da radim nogama kako sam želela. Zato sam promenila taktiku i oslonila se na ručne tehnike. Nisam pravila mnogo poena, ali sam bila potpuno prisutna u svakom trenutku meča. Glava je bila na pravom mestu i upravo mi je to donelo evropsku medalju.
Koliko ti je vera pomogla kroz karijeru?
- Mnogo. Kroz celu karijeru bilo je mnogo teških trenutaka, povreda, nepravdi, poraza i prepreka.
Ali pred najveća takmičenja uvek sam nalazila mir kroz veru i molitvu. Kada pogledam sve što sam prošla, verujem da me je upravo to držalo kada je bilo najteže i davalo mi snagu da nastavim dalje.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.