KADA ON PRIČA O NOVAKU, SVI ĆUTE I SLUŠAJU! Ovo je TAJNA koju Đoković ima, a zna je samo Siner!

Nekada svi mislimo da znamo šta je potrebno da bi neko bio vrhunski sportista poput Janika Sinera ili Novaka Đokovića. Gledamo petočasovno finale Vimbldona iz fotelje, sa činijom grickalica u krilu, i vičemo "brže, brže" ili "gađaj ga tamo, serviraj u drugu stranu", iako bismo se verovatno povredili već dok tražimo daljinski. Ali, Marko Paniki zaista zna kako to izgleda iznutra. Čovek koji je sedam godina gradio fizičku mašinu zvanu Novak Đoković ima kredibilitet da govori, i kada on nešto kaže, to se sluša.

U razgovoru za italijansku "Republiku", Paniki je izneo vrlo jasne stavove o trenutnom stanju fizičke spreme na ATP turu. Prema njegovim rečima, danas postoje samo dvojica tenisera koja se mogu smatrati apsolutnim vrhom kada je reč o fizičkoj pripremljenosti - Novak Đoković i Janik Siner. Izjava koja je odmah izazvala pažnju, naročito u vremenu kada se često govori o "novoj generaciji" i njenoj dominaciji.

Pre nego što se uđe dublje u njegove ocene, važno je razumeti ko je zapravo Marko Paniki. On je godinama bio deo Đokovićevog tima u najdominantnijem periodu njegove karijere, svedok opsesivne posvećenosti detaljima i rada koji prevazilazi standarde profesionalnog sporta. Nakon toga radio je i sa Sinerom, a danas je zadužen za fizičku pripremu Holgera Runea, igrača ogromnog potencijala, ali i tela koje često trpi velika opterećenja. Paniki nije samo trener, već neko ko duboko razume vezu između psihe i tela.

Jedan od zanimljivijih delova intervjua odnosio se na period kada je Siner bio suspendovan zbog doping slučaja. Umesto mračne atmosfere i pritiska, Paniki taj period opisuje kao jedan od najlepših u svojoj karijeri. Kako kaže, ta tri meseca bila su ispunjena radom, poštovanjem i dobrim raspoloženjem. Daleko od reflektora i buke, njih dvojica su mogli da se fokusiraju na proces. Takav pogled daje drugačiju, više ljudsku dimenziju Sineru, koji često deluje hladno i zatvoreno na terenu, gotovo robotski precizno.

Kada govori o Novaku Đokoviću, Paniki koristi reči koje potvrđuju ono što se godinama vidi spolja. Opisuje ga kao opsesivno disciplinovanog, sa neverovatnom pažnjom prema detaljima. Toliko, da je ponekad morao da ga usporava. 

- Nekada sam morao da ga zaustavim, jer je želeo sve - da uči, da proba, da eksperimentiše - poručio je Paniki, naglašavajući da Đoković poseduje nezasitu radoznalost i mentalnu glad koja ga izdvaja od ostalih. Nije reč samo o snazi ili fleksibilnosti, već o stalnoj potrebi za napretkom.

U delu razgovora koji je izazvao najviše komentara, Paniki je govorio o tome ko su danas fizički najspremniji teniseri. Bez mnogo razmišljanja izdvojio je Đokovića i Sinera. Pomenuo je i Fabija Fonjinija, gde je istakao njegovu prirodnu atletsku sposobnost, kao i Runea, posebno zbog načina na koji se nosi sa teškim loptama i drop šotovima. U ženskoj konkurenciji posebno je izdvojio Igu Švjontek zbog snage nogu, kao i Jasmin Paolini zbog ukupne fizičke stabilnosti. Ono što je mnogima zapalo za oko jeste izostanak imena Karlosa Alkaraza, jednog od najeksplozivnijih i najatraktivnijih igrača današnjice.

Paniki, međutim, očigledno ima drugačije kriterijume. Njega ne zanima samo eksplozija i sirova energija, već balans između snage, izdržljivosti i kontrole. Kako objašnjava, idealan teniser mora da liči na desetobojca - dovoljno snažan, dovoljno brz, ali i dovoljno stabilan. U tom kontekstu, moguće je da Alkaraz još uvek više zavisi od prirodne eksplozivnosti nego od "inženjerski" izgrađene efikasnosti pokreta.

Posebno zanimljiv deo njegove filozofije odnosi se na sam trening. Paniki otvoreno kaže da mrzi monotoniju i ponavljanje. Smatra da takav rad vodi stagnaciji. Umesto toga, insistira na mašti i raznolikosti. Govori o vožnji kanua, klizanju, pevanju, pa čak i igranju po stolovima, kao načinu da se zadrži mentalna svežina. Poenta nije zabava sama po sebi, već emocionalna kontrola i sposobnost improvizacije. Po njemu, telo prati um, a kada je um slobodan i angažovan, i rezultati dolaze prirodno.

U tom smislu, njegova filozofija deluje gotovo oslobađajuće. Trening vrhunskog sportiste ne mora da bude zatvorena rutina bez boje i radosti. Naprotiv, upravo kroz raznovrsnost i kreativnost gradi se dugovečnost. 

Ako je verovati Marku Panikiju, put do vrha ne vodi samo kroz teretanu i kilometre, već i kroz radoznalost, igru i stalnu želju da se bude bolji nego juče.

BONUS VIDEO 

 

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.