Neko je Dušan Vlahović, a neko Vasilije Micić: Dres Srbije (ni)je za sve svetinja

Odluka Dušana Vlahovića da propusti aktuelno okupljanje fudbalske reprezentacije Srbije pred mečeve u Ligi nacija protiv Nemačke i Grčke izazvala je burne reakcije. Tim pre što nije povređen, igrao je za klub pre nekoliko dana, a nije mu ni prvi put da otkaže Srbiji i selektoru iz "ličnih razloga". Navodno, ovaj put želi da ostane u Turskoj i trenira individualno kako bi popravio formu za nastavak sezone u Bešiktašu. To što bi mogao da pomogne Srbiji da opstane u A diviziji Lige nacija ga ne zanima.

Pritom postoje trenuci u kojima sport prestaje da bude samo pitanje kvaliteta, golova, koševa i rezultata. Postoje situacije u kojima se vidi koliko nekome znači dres sa državnim grbom, koliko je spreman da se žrtvuje za reprezentaciju i gde se ona nalazi na listi njegovih prioriteta. A kada se uporede dve priče srpskih sportista, jedna iz Kine 2019. godine, a druga iz Istanbula u novembru 2026, razlika je ogromna.

Starsport

Pre sedam godina, dok je košarkaška reprezentacija Srbije igrala na Svetskom prvenstvu u košarci u Kini, Vasiliju Miciću preminula je majka Vesela. Vest koja bi svakoga slomila zatekla ga je uoči četvrtfinalnog duela sa Argentinom. Imao je 25 godina, bio je daleko od kuće i suočio se sa jednim od najtežih trenutaka koje čovek može da doživi. I rešio je da ostane uz "orlove".

Nije to bila odluka doneta zbog pritiska javnosti ili očekivanja saigrača. Micić je kasnije objasnio da je sa majkom imao dogovor da ode u Kinu i ostane uz ekipu, bez obzira na to šta se bude dogodilo. Ona ga je hrabrila i želela da igra za Srbiju. Kada je saznao da je preminula, razgovarao je sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem. Sale ga je pitao da li želi da se vrati kući, ali je Vasa imao samo jedan odgovor – ostaje.

Foto: Starsport/Peđa Milosavljević

Odlučio je da odigra četvrtfinale protiv Argentine. Srbija je izgubila, ali je Micićev postupak ostao jedna od najupečatljivijih priča tog prvenstva. Kasnije je govorio da ne smatra sebe herojem zbog te odluke, već da je samo ispoštovao dogovor koji je imao sa majkom.

Zato se nameće poređenje sa Micićem, iako su okolnosti potpuno različite. Vasa je prošao kroz tragediju koju je teško i zamisliti, ali je ispunio obećanje dato majci i ostao uz saigrače. Vlahović, sa druge strane, ima pravo na privatnost i sopstvene odluke, ali njegovo odsustvo, uz informacije o individualnom radu u klubu, sasvim razumljivo otvara pitanje prioriteta.

Jedan je u najtežem trenutku svog života izabrao Srbiju. Drugi je u trenutku kada je Srbiji potreban izabrao drugačiji put. Neko je Vasilije Micić, a neko Dušan Vlahović. I možda upravo u tim pričama najbolje vidimo da veličina sportiste nije uvek samo ono što radi na terenu.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.