NIKADA EMOTIVNIJA ISPOVEST BIVŠEG GOLMANA ZVEZDE: Radio kao konobar, bratu mu bomba raznela ruku, a sada je srećan u Želji!

Fudbaleri Železničara iz Pančeva, formu za predstojeću sezonu tempiraju u Sloveniji, u mestu Terme Čatež. Priliku u pauzi između mnogobrojnih obaveza, iskoristili smo da pričamo sa najiskusnijim igračem u timu, golmanom Zoranom Popovićem.

Foto: Sportissimo.rs

Nekadašnji čuvar mreže Crvene zvezde, za Sportissimo je govorio o svojim počecima, produžetku saradnje sa pančevačkom ekipom, mladim igračima, a izneo je i izuzetno emotivne detalje - pričajući o svom teškom životnom i sportskom putu.  

Popovićev prvi izbor nije bio fudbal, već je trenirao razne sportove, dok ljubav prema košarci ističe kao posebnu. Ipak, preokret se dogodio kada mu je brat doživeo stravičnu nesreću, nakon čega mu se zakleo da će postati golman. 

- Trenirao sam razne sportove. Trenirao sam i plivanje, atletiku, krenuo sam malo i rukomet, na kraju sam otišao na košarku. Košarka je moja najveća ljubav. Imam grupu sa kojom stalno idem i igram basket, uživam u tome. Kada sam krenuo, desilo se to sa mojim bratom, pošto je bio golman. Pukla mu je bomba u ruci i ostao je bez šake. Ja sam video koliko je on želeo to (da postane golman), jer sam ga uvek tako posmatrao i gledao kao starijeg brata. Onda sam se ja na neki način njemu zakleo da ću se okrenuti da budem golman, iako to, na prvu, nije bila moja ljubav. Posle se kao i sve zavoli i uđe u krv. Godinu dana sam trenirao i košarku i fudbal - počeo je čuvar mreže Pančevaca.

Sada već iskusni golman, odlučio je da još jednu godinu nosi dres Železničara, a otkrio je šta je presudilo da ostane u klubu. 

- Obavio sam razgovor sa šefom pre kraja sezone. Ono što je meni lično bilo bitno, da je šef želeo da ostanem. Bilo mi je jako važno da on ostaje u timu, pored super odnosa koje imam sa ljudima iz kluba, to mi je isto značilo. Sviđa mi se njegov rad, njegova taktika i odnos prema igračima. Nijednog trenutka nisam postavljao dilemu da li ću da ostanem ili ne. Zvali su me razni neki ljudi, rekao sam prvo ću sesti sa ljudima iz Železničara, da vidim da li i dalje stoji dogovor, ako se ne dogovorim javiću se i to je to. Naravno, dogovorio sam se i eto tu sam još godinu dana.

Pančevci su angažovali veliki broj mladih igrača, a Popa smo upitali da li ga slušaju, na šta je on imao spreman odgovor. 

- Slušaju me, moraju! Ja kažem postoje dve opcije, ili lep način ili loš. Loš je da uđem i polomim pola svlačionice i da bude možda koja ćuška (smeh). Slušaju me stvarno, nismo imali ni prošle godine problema, dobri su momci. Mislim da su šef i Boki Šaranov gledali slične osobine, od tih ljudskih, da su dobri momci.

U momentima kada je nosio dres Voždovca, zarade su kasnile, a Popović nije želeo da pozajmljuje novac, već se odlučio da se zaposli - kao konobar u jednom kafiću na Zvezdari. Mnogi su ga tom prilikom prepoznali, što mu nije predstavljalo nikakav problem - jer od fudbala nikada nije ni pomišljao da odustane. 

- Znali su, znalo me je dosta ljudi, pogotovo starijih neki. Bio je takav koncept kafića, na Zvezdari, da su dolazili stariji koji prate fudbal i ono kao ‘Pope, šta radiš to…’ Rek’o ‘Ma ništa, kasne neke zarade, malo radim, ali biće dobro' - počeo je Popović i dodao:

- Nisam nikada razmišljao da odustanem. Čak sam imao prvi i poslednji razgovor sa roditeljima, koji me nikada nisu pritiskali kao sportistu da moram, nego su me puštali, ako ja sam to toliko želeo, što opet stalno naglašavam. Ne može tvoj otac, mama ili brat da želi nešto više od tebe. Ti se baviš ovim čime se baviš, imaš odgovornost, moraš da daš sve od sebe. Pogreši svako, ja sam primio kiks golova, sad kad bih krenuo da se prisećam, sigurno mnogo. Bitno je samo kako to doživljavaš, što kažu, padneš, obrišeš se i nastaviš. Eto kada sam krenuo da radim, mogao sam ja da pozajmim novac stvarno, nisam hteo, jer sam želeo da na neki način prihvatim svoju realnost - nisam razmišljao da prekinem sa fudbalom. Moji roditelji su mi samo to postavili prvi put u životu, da možda prestanem jer imam 26 godina, ne ide, itd… Ja sam rekao da dok sam živ, od fudbala ću zaraditi nešto para, kupiću stan, pa makar umr’o, ali to moram i tako sam odlučio. To me je vodilo.

Da nije bio golman, Pop bi možda ostvario uspešnu karijeru na nekoj drugoj poziciji, jer mu ne manjka fudbalskih kvaliteta. 

- Ja se zezam već unazad možda 10-15 godina, što je moj brat morao da bude golman... Mogu mnogo da trčim, što je u danasnjem fudbalu jako bitno, imam dobru tehniku, dobro skacem, da sam igrao neku drugu poziciju, možda bih napravio nešto više u karijeri. Šta bi bilo kad bi bilo, o tome nikada ne volim ni da razmišljam, to je iza mene, ovo sam odlučio, gurao sam i izgurao nekako, sad ćemo da vidimo još koliko će da traje - zaključio je Zoran Popović razgovor za Sportissimo.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.