OSTAO JE BEZ NOGE, A POSLE DVA MESECA VRATIO SE U SALU! Milan Kravar: Dva dana sam plakao, a trećeg rekao - "Idemo dalje!" (VIDEO)

Bokser Milan Kravar doživeo je 2020. tešku saobraćajnu nesreću na motoru, nakon koje je zbog sepse ostao bez noge. Ipak, umesto da odustane, još iz bolničkog kreveta počeo je da trenira ruke, a samo dva meseca kasnije na štakama se vratio u salu. U podkastu"„Džaka & Milana u Oktagonu" otvoreno je govorio o amputaciji, bolnom oporavku, povratku boksu, životu bez izgovora i novim borbama koje ga očekuju.

Odakle potiče tvoja ljubav prema boksu?

- To pitanje mi mnogi postavljaju, ali nemam pravi odgovor. Kada sam otišao na prvi trening, dobio sam takve batine da mi se mnogo dopalo. Odmah su me bacili u vatru, a ja sam se već sledećeg dana vratio po još. Kao klinac sam se bavio različitim sportovima. Sa 16 godina trenirao sam rukomet, zatim fudbal, tajlandski boks i na kraju sam stigao do boksa.

Koliko je vremena prošlo od prvog treninga do prvog meča?

- Prvi meč imao sam već posle godinu dana, iako je pravilo kluba bilo da borac pre prvog nastupa trenira najmanje godinu i po ili dve.

Šta te je posle prvog meča privuklo i nateralo da ostaneš u ovom sportu?

- Adrenalin i to ludilo koje osetiš u ringu. Prvi meč sam izgubio i bio sam veoma tužan, ali sam upravo zbog toga jedva čekao da se ponovo vratim u ring i pobedim.

Tvoj život promenila je teška saobraćajna nesreća, nakon koje si ostao bez noge. Kako se sve dogodilo?

- Doživeo sam saobraćajnu nesreću na motoru 2020. Posle treće operacije došlo je do sepse i tada sam, nažalost, izgubio nogu. Urađene su mi tri operacije, a bilo ih je planirano čak 15. Možete da zamislite koliko je situacija bila ozbiljna.

Kako si prihvatio amputaciju i pronašao snagu da se vratiš sportu?

- Oporavak je bio težak. Amputacija mi je, naravno, veoma teško pala. Dva dana sam plakao i pio različite lekove protiv bolova, iako mi nisu mnogo pomagali. Trećeg dana sam shvatio da mi plakanje neće pomoći. Razgovarao sam sa sobom, prihvatio situaciju i rekao: "Šta je tu je, idemo dalje."

Imao sam 26 godina i znao sam šta želim - da se što pre vratim svom sportu. Uopšte nisam razmišljao o tome kada ću ponovo hodati. Znao sam samo da ću se vratiti treninzima. Još iz bolničkog kreveta sam vežbao ruke koliko sam mogao i čekao da mi naprave protezu. Hvala bogu, medicina je mnogo napredovala. Iz bolnice su me prebacili u banju, a već posle otprilike dva meseca vratio sam se na trening.

Sportissimo.rs

Koliko ti je u tom periodu značila podrška porodice?

- Imao sam punu podršku porodice. Na štakama sam otišao do sale i odradio trening. Znao sam gde pripadam i čemu želim da se vratim.

Šta te danas najviše motiviše da treniraš?

- Vodim se time da, ako si zacrtao cilj i znaš kako da dođeš do njega, onda nema izgovora. Ništa nećeš dobiti samo zato što nešto želiš. Moraš da se potrudiš, radiš i pronađeš način da to ostvariš.

Danas te viđamo u različitim klubovima. Gde najviše voliš da treniraš?

- Volim da obilazim različite klubove, da vidim ko šta radi, na koji način radi i da učim od drugih. Ako nisam trenirao u tridesetak različitih klubova u Srbiji, nisam ni u jednom. Trenutno najviše volim da idem u Veternik kod Zorana Bačulova jer se tamo zaista radi veoma jako, ali rado treniram i kod drugih ljudi.

Ne volim sektašenje i to što se ljudi ljute kada treniraš u drugom klubu. Od svakoga možeš nešto da naučiš. Mislim da to nema mnogo veze sa sportom, već sa mentalitetom koji, nažalost, postoji u Srbiji. Radim i kao trener boksa i tajlandskog boksa, pa mi je to dodatna motivacija da učim od drugih kako bih svoje znanje što bolje preneo ljudima koje treniram.

Šta te očekuje u naredna tri meseca?

- Očekuje me bokserski meč u Švajcarskoj, u kategoriji do 70 kilograma. Postoji mogućnost da nastupim i u Nemačkoj, a u planu je i boks s malim rukavicama u kavezu.

Kako gledaš na sve popularnije mečeve influensera sa ozbiljnim bokserima? Da li je to dobro za sport?

- I jeste i nije. Definitivno je dobro za promociju boksa jer privlači novu publiku i donosi veću pažnju sportu. Nemam ništa protiv toga da se bore, ali mi se ne dopada način na koji se ti mečevi često promovišu. Vređanje i takvo ponašanje nisu dobar primer deci.

Šta te kao trenera najviše nervira kod ljudi koji dolaze na treninge?

- Zapravo se trudim da me takve stvari ne nerviraju. Imam jednostavan stav - ako nećeš da me slušaš, ne moraš. Ako si došao na trening, radiš i ne ometaš nikoga, to je u redu. Važno je da treniraš. Trudim se da budem fokusiran na ljude koji zaista žele nešto da nauče, dok one koji to ne žele jednostavno pustim.

Postoji li bokser kojeg posebno voliš da gledaš?

- Ima ih mnogo i volim da pratim različite borce, ali bih možda izdvojio Dmitrija Bivola. Smatram da je tehnički najbolje potkovan. Toliko je lagan u pokretima da na džaku ponekad ne izgleda ništa posebno, ali kada počne da boksuje, sve izgleda neverovatno. U ringu "ubija sve živo".

Da li planiraš da jednog dana otvoriš svoju salu?

- Naravno da planiram, ali ne sada, dok se aktivno borim. Imao sam ponude da otvorim salu, ali sam ih odbio. Smatram da, dok se ozbiljno pripremaš i aktivno takmičiš, ne možeš istovremeno da budeš potpuno posvećen trener drugim ljudima.

Mene najviše zanima rad sa takmičarima, ali trenutno radim uglavnom sa rekreativcima. Ne bi bilo pošteno prema njima da ne mogu da im pružim sto odsto sebe. Kada završim takmičarsku karijeru, definitivno želim da otvorim svoju salu.

Koju bi poruku za kraj uputio mladima, ali i starijima?

- Mislim da smo postali veoma razmaženi. Ljudi se lako uvrede, očekuju da im se podilazi i teško prihvataju bilo kakvu kritiku. Smatram da treba da vratimo vreme u kojem je muškarac bio muškarac, a žena žena.

Došli smo od Milunke Savić, koja se ošišala i prerušila da bi mogla da ode na front, do vremena u kojem se, prema mom mišljenju, gube jasne vrednosti i identiteti. Kao narod smo prošli kroz mnogo toga i mislim da možemo i moramo bolje. Potrebno je da vratimo prave vrednosti.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.