EKSKLUZIVNO! „ĆUTALA SAM, PILA LEKOVE I IZAŠLA U KAVEZ“: Od slomljenog nosa, preko hormonskih problema, do šampionske titule! (VIDEO)

Jedina KSW šampionka sa prostora Balkana, Sara Luzar-Smajić, bila je gošća nove epizode podkasta „Džaka & Milana u Oktagonu“. Harizmatična hrvatska MMA borkinja otvoreno je govorila o kasnom ulasku u borilački sport, putu do evropskog trona, perfekcionizmu, strahu od poraza, problemima sa hormonima i posledicama teških skidanja kilograma. Otkrila je i kako izgleda sparing sa muškarcima, zbog čega je planinarenje podseća na borbu i zašto joj osvajanje KSW pojasa predstavlja tek početak mnogo većeg puta.

Prvi put boraviš u Srbiji. Kakvi su tvoji utisci o Beogradu i Novom Sadu?

— Meni je zaista odlično. Ovo mi je prvi put u Srbiji, iako sam dugo želela da dođem i mnogo puta smo se dogovarali, ali nikako da se to konačno ostvari. Sada sam ovde, na relaciji Novi Sad–Beograd, i oduševljena sam treninzima i ljudima. Beograd još nisam stigla mnogo da vidim jer ujutru imamo sparing, a zatim se vraćamo, ali ću konačno malo prošetati gradom sa Marinom. Toliko mi je lepo da razmišljam da ostanem jedan dan duže nego što sam planirala.

Svi koji dođu u Srbiju uglavnom budu oduševljeni našom kuhinjom. Šta si do sada probala i šta ti se najviše dopalo?

— Kuvali su mi i Marina i Miloš, a jela sam i u nekoliko restorana. U Novom Sadu smo probali neke nove stvari koje su tek uvrstili u meni i tražili su nam da damo svoje utiske. Sve mi je zaista bilo odlično. Probala sam i biftek u ulju i teletinu ispod sača, koji su među vašim poznatim specijalitetima. Ne mogu sada da se setim imena restorana, ali hrana mi se baš dopala.

S obzirom na tvoju mišićnu građu i intenzitet treninga, koliko vodiš računa o ishrani?

— Dugo sam radila sa nutricionistom i, kada toliko vremena provedeš prateći određeni režim, mnoge stvari ti jednostavno pređu u naviku. Danas jedem sve i ništa sebi ne zabranjujem. Ako mi se jedu gumene bombone, poješću ih, ali ni u čemu ne preterujem niti više imam potrebu za tim.

Ranije mi je predstavljalo zadovoljstvo da se toliko najedem da posle ne mogu ni da ustanem, ali danas se zbog toga loše osećam, i fizički i psihički. Zato vodim računa o obrocima i redovno uzimam suplemente, ali istovremeno sebi dozvoljavam da pojedem sve što poželim. Najvažnija mi je ravnoteža, bez krajnosti i nepotrebnih zabrana.

Kako je počeo tvoj put u borilačkim sportovima?

— Sasvim slučajno, dok sam bila na fakultetu. Oduvek me je zanimalo da probam nešto drugačije i izazovnije, a tada je to u mojoj glavi bio tajlandski boks. Borilačke sportove počela sam da treniram tek sa 22 godine.

Počela si sa 22 godine, a posle samo osam godina postala si KSW šampionka. Jesi li se pre toga bavila nekim drugim sportom?

— Imala sam odličnu sportsku bazu. Od pete ili šeste godine trenirala sam gimnastiku, nekada i po četiri ili pet sati dnevno, a zatim sam se bavila atletikom i takmičila na visokom nivou. Osvajala sam medalje na državnim prvenstvima u trčanju na 1.000 metara, skoku udalj, višeboju i štafetama 4x100 i 4x400 metara.

Gimnastika me je naučila da kontrolišem sopstveno telo, dok mi je atletika donela eksplozivnost i iskustvo u radu sa tegovima. Sve se to kasnije lepo uklopilo i mnogo mi pomoglo u borilačkom sportu. Imam i genetiku zahvaljujući kojoj veoma lako dobijam mišićnu masu. Trebalo je samo da naučim da primam udarce, a kada sa 22 godine prvi put dobiješ šaku u glavu, nije ti baš svejedno.

Jesi li u klub odmah došla sa takmičarskim ambicijama ili si želela samo rekreativno da treniraš?

— Došla sam samo da probam drugačiju vrstu kardio-treninga, a već sledećeg dana kupila sam kompletnu opremu. Posle šest meseci rekla sam roditeljima da ću postati borac. Jednostavno sam znala da je to ono čime želim da se bavim.

Kako su roditelji reagovali kada si im saopštila tu odluku?

— Tata mi je prvo rekao da nisam normalna. Sasvim je razumljivo, jer zamislite da vam dete preko noći saopšti da želi da postane profesionalni borac. Nismo ni znali kako taj svet funkcioniše, niti da li ja uopšte imam ono što je potrebno za to.

Sećam se da me je pitao da li zaista mislim da mogu da pariram Brazilkama koje treniraju od malih nogu. Rekla sam mu: „Mogu sve što želim, samo moram mnogo da radim. Neću uspeti odmah, ali jednog dana hoću.“ Kada su počeli da stižu prvi rezultati, roditelji su shvatili da sam ozbiljna i pružili su mi podršku. Danas tata čak više paniči zbog mojih povreda nego mama.

Koliko tvoj perfekcionizam utiče na odnos sa trenerom i način na koji doživljavaš treninge?

— Recimo, odradim sparing u kojem zadam pedeset udaraca, a primim samo pet, ali mene muči upravo tih pet koje sam primila. Trener je zadovoljan, a ja nisam, i onda se zbog toga raspravljamo. Znam da bi ponekad trebalo jednostavno da mu prepustim odluke i poslušam ga, ali ne mogu protiv svog perfekcionizma. Ipak, verujem da će me upravo ta osobina u budućnosti dovesti do najvišeg nivoa.

Svaki borac ima svoj način mentalne pripreme. Da li pred meč koristiš vizualizaciju, vežbe disanja ili imaš poseban ritual?

— Koristim disanje i vizualizaciju, ali tokom priprema uvek prođem kroz različite faze. Na početku sve ide odlično, a onda u jednom trenutku počnem da razmišljam da neću biti dovoljno spremna, da mi kondicija nije dobra i da nisam na sto posto. To je moj najveći problem u glavi – nikada nisam zadovoljna svojom kondicijom i uvek mislim da mi treba još rada.

Imam mnogo mišićne mase, a mišići zahtevaju mnogo kiseonika, što posebno osećam tokom rvanja. Kada se umorim u boksu, još mogu da radim opuštenije, ali u rvanju mi je mnogo teže. Koliko god pokušavam da ne koristim snagu i da se ne stežem, ruke mi se brzo napune, a disanje postaje sve teže.

Ko određuje intenzitet treninga tokom pripremnog kampa?

— Kada sam u kampu, Željko mi određuje kompletan plan. To je najbolje, jer kada bi meni prepustio odluku, sigurno bih se pretrenirala. Često poželim da odradim dva ili tri treninga dnevno, dok mi on kaže da tog dana smem da odradim samo jedan. Tada se raspravljamo, jer moj ludi mozak dobije neku fiksnu ideju, a Željko mora da me smiri i zaustavi.

Jesi li i pred borbu za pojas sumnjala u svoju kondiciju?

— Bila sam uverena da neću imati kondicije ni za tri runde, a na kraju je možda Viktorija bila umornija od mene. U četvrtoj rundi uzela sam malo vazduha i izgubila je jer nisam bila dovoljno aktivna, ali sam u petoj ponovo uspela da pojačam tempo. To mi je pokazalo da sam zapravo bila mnogo spremnija nego što sam mislila.

Da li imaš tremu pred meč i kako se ona menjala tokom tvoje karijere?

— Pred prvih nekoliko mečeva nisam imala klasičnu tremu i ne znam da objasnim zašto. Međutim, kada doživiš prvi poraz, shvatiš koliko toga je na kocki. Danas se ne plašim da ću primiti udarac ili da ću nekoga udariti. Imam strah od poraza, od toga da ne podbacim i ne pokažem sve što mogu. Zato je za mene svaki meč istovremeno i borba sa samom sobom.

Kada si uspela da promeniš način na koji doživljavaš pritisak pred borbu?

— Tek mi je u Podgorici sve nekako došlo na svoje mesto. Pred meč sam radila „shadow“, slušala muziku i plesala. Ljudi su ulazili, snimali me i čudili se kao da se spremam za izlazak, a ne za borbu. Pomislila sam: „Šta drugo da radim? Ovde sam, spremna sam i uživam. Ovo je moj trenutak.“

Uvek postoji sumnja da li si mogla da uradiš još nešto, ali istovremeno znaš koliko si radila i da si spremna. Imala sam najboljeg mogućeg taktičara u uglu, a moje je bilo da ga slušam, što sam i radila. Kada tako postaviš stvari, sve postane malo lakše.

Ipak, određena doza treme mora da postoji. Taj mali pritisak čini te pažljivijom i pomaže ti da pratiš šta se dešava. Nije dobro ni ući u borbu previše opušteno, jer te onda prvi udarac može potpuno iznenaditi. Mali strah donosi neophodnu opreznost.

Koji ti je omiljeni meč u dosadašnjoj karijeri, bez obzira na to da li si pobedila ili izgubila?

— Moram da izdvojim poslednja dva meča. U borbi protiv Ivane konačno su mi se složile neke stvari. Shvatila sam da ne treba uživati samo u trenutku kada ti podignu ruku, već tokom cele borbe – u svakom udarcu, bez obzira na to da li sam ga zadala ili primila.

U poslednjoj rundi, koju sam izgubila, možda sam čak i najviše uživala. Publika je navijala za Ivanu, ali je bila toliko uključena u naš meč i uzbuđena zbog svega što se dešavalo da sam bila presrećna. Ivana me udari, a ja se nasmejem. Ona shvati zašto se smejem i uzvrati mi osmeh. To su trenuci koje nikada neću zaboraviti. Verovatno samo mi borci možemo potpuno da razumemo koliko je to posebno, dok drugima zvuči kao da nismo normalni.

Poslednji meč mi je, sa druge strane, pokazao da se približavam nivou na kojem želim da budem. Dokazao mi je da vredim i da sam na dobrom putu da postanem borkinja kakva želim. Zbog toga su mi ta dva meča posebno važna.

Koji deo MMA treninga najviše voliš – rvanje, tranzicije, „ground and pound“ ili borbu u stavu?

— Definitivno borbu u stavu, a konkretno najviše volim boks. Kada bi u ženskom boksu bilo više novca, profesionalno bih se bavila samo njime. Međutim, potrebno je da neko uloži zaista mnogo novca da bi se to možda jednog dana isplatilo. Zato su mi boks i kompletan „stand-up“ najdraži – jednostavno volim da se tučem.

Osvojila si KSW pojas. Koji je tvoj sledeći veliki cilj?

— Sada taj pojas treba odbraniti. Želim da ga odbranim toliko puta da postanem žena sa najvećim brojem odbrana titule u istoriji KSW-a. Volela bih zatim da dobijem priliku da se u nižoj kategoriji borim za još jedan pojas, jer KSW nikada nije imao žensku dvostruku šampionku. Posle toga želim da pređem na svetski nivo.

Da li se već zna kada bi mogla ponovo da uđeš u kavez?

— Za sada se ništa konkretno ne zna, ali pretpostavljam da bi moglo da bude još nešto ove godine, što bi bilo odlično. Volela bih da odradim još jedan meč do kraja godine, a naredne godine cilj su mi tri borbe.

Imaš li u klubu devojke sa kojima treniraš ili sparinge uglavnom radiš sa muškarcima?

— Imamo Mateu, ali ona trenutno trenira zasebno, tako da sparinge uglavnom radim sa momcima. Imam dobre sparing partnere koji umeju da kontrolišu snagu, pa praktično mogu da radim sa svima. Kada se približi meč, biramo partnere koji građom ili stilom podsećaju na moju protivnicu i prilagođavamo trening tome.

Ipak, uvek postoji rizik, jer je dovoljan samo jedan nekontrolisan udarac muške ruke da nastane problem. Srećom, imam dovoljno iskustva i prošla sam kroz različite situacije, ali povrede se ipak dešavaju. Pred meč sa Ivanom jedan sparing partner mi je bez potrebe slomio nos. Do dve nedelje pred borbu nisam mogla da sparingujem, jer nismo želeli da rizikujemo da nos ponovo pukne i da povreda postane još ozbiljnija.

Dešava li se da te muški sparing partneri previše štede zato što su teži i snažniji?

— Zaista se retko dešava da me neko previše štedi. Kada se ipak dogodi, to doživljavam kao mnogo veći znak nepoštovanja nego kada neko radi normalno i kontrolisano. Takav partner mi ne pomaže, već mi samo izlazi u susret, a ja time praktično gubim celu rundu.

Ako me previše štediš, ne mogu da vidim gde grešim, da li stvaram dovoljan pritisak niti kako reagujem kada protivnik pritisne mene. Takav sparing mi ne daje nikakav pravi odgovor.

To se najčešće dešava sa momcima iz težih kategorija koji nemaju dovoljno iskustva u radu sa lakšim borcima ili ženama. Tada im jasno kažem: „Jesam žena, ali sam pravi borac.“ Potrebna mi je realna povratna informacija – moram da znam gde imam rupe i šta radim pogrešno. Naravno da treba kontrolisati snagu, ali ne i potpuno obesmisliti sparing.

Da li si tokom karijere često nastupala povređena?

— U sparingu je dovoljan samo jedan udarac muške ruke da prođe i napravi ozbiljan problem. Nekada pogrešno proceniš situaciju ili jednostavno ne stigneš da reaguješ. Pred svoj prvi meč u KSW-u doživela sam ozbiljnu povredu samo tri nedelje pre borbe. Ipak, to je u tom trenutku bila najvažnija prilika u mojoj karijeri, pa sam ćutala, pila lekove protiv bolova i izašla u kavez. Kada se toliko dugo baviš sportom, a iza mene je već oko 26 godina treninga, telo počinje da oseća posledice svih povreda i napora.

Kao žena u borilačkom sportu, da li si imala problema sa hormonima, zdravljem i skidanjem kilograma?

— To je veoma važna tema jer ljudi često ne razumeju koliko se žensko telo razlikuje od muškog. Hormoni imaju ogromnu ulogu kod svih sportista. Kada žena nema dovoljno masti u telu, što se često događa tokom skidanja kilograma, hormonska slika može potpuno da se poremeti, a ciklusi počinju da kasne ili izostaju. To su ozbiljne stvari i sa njima se ne treba igrati.

Kada sam spuštala kilažu na 57 kilograma, imala sam mnogo problema. Ciklus bi mi ponekad izostao i po nekoliko meseci, ali još veći problem bio je način na koji sam se osećala fizički i psihički. Sve me je previše iscrpljivalo i u jednom trenutku jednostavno pukneš.

Kako je izgledao period posle meča i da li je ishod borbe uticao na tvoje psihičko stanje?

— Nije bilo važno da li sam pobedila ili izgubila. Posle meča bih po dve ili tri nedelje bila zatvorena u kući, u veoma lošem psihičkom stanju. Čak i kada pobediš i misliš da bi trebalo da budeš presrećna, nakon završetka celog procesa jednostavno doživiš veliki pad.

Tada nisam želela kontakt ni sa kim. Trebalo mi je da budem sama, gledam serije i filmove i polako se vratim sebi. Čitav kamp, skidanje kilograma, pritisak i sama borba toliko iscrpe i telo i um da ti je posle svega potrebno vreme da se ponovo sastaviš.

Šta najviše voliš da radiš kada nisi u sali?

— Volim planinarenje. To je iskustvo koje mi je mentalno najsličnije borbi. Kada stigneš do polovine uspona, već si iscrpljen, telo te boli i teško ti je, ali znaš da nećeš odustati niti usporiti tempo.

Dok se penješ, prolaziš kroz grčeve, umor i neprestanu borbu sa sobom. Teško ti je iz trenutka u trenutak, baš kao tokom meča, ali znaš da sve možeš da prevaziđeš u glavi i da ćeš u jednom trenutku prestati da razmišljaš o umoru.

A onda stigneš na vrh, pogledaš oko sebe, sedneš i duboko udahneš. Taj osećaj sreće i ponosa jer si savladao težak trenutak najviše me podseća na ono što doživljavamo u borilačkom sportu.

Veoma si harizmatična, lepa i zgodna. Kako se braniš od udvarača?

— Obično ignorisanjem. To je moja najbolja odbrana.

Kako reaguješ kada ti u izlasku priđe muškarac koji ne prihvata odbijanje i počne da preteruje?

— Kada izlazim, uvek sam sa svojom ekipom i ne volim da mi neko zviždi, dobacuje ili bude neprijatan. Ako lepo odbijanje ne pomogne, imam jednu čarobnu rečenicu: „Da li zaista želiš da rizikuješ da te devojka prebije pred svima i da se o tome priča celog života?“

Nakon toga se uglavnom samo okrenu i nastave svojim putem. To je odličan životni trik – ne mora da dođe ni do kakvog fizičkog sukoba, dovoljno je samo to reći. Verovatno dodatno pomaže i to što se po mojoj građi i ramenima vidi da treniram.

Odakle dolazi inspiracija za tvoj ekstravagantan, ali istovremeno ukusan stil oblačenja?

— Oduvek sam volela šarenilo i boje. Privuče me sve što je neobično, što ne viđam često na ulici i što mi odmah zaokupi pažnju. Takve stvari su jednostavno moje. Ne volim previše da se stopim sa masom i oduvek sam bila takva – pomalo crna ovca u porodici i svuda gde se pojavim.

Planiraš li da uradiš još tetovaža?

— Naravno. Planiram da završim i desnu i levu ruku, a onda je to, barem za sada, to.

Da li planiraš da se u budućnosti više posvetiš trenerskom poslu?

— Trenutno nemam takve planove, pogotovo kada je reč o vođenju grupa. Povremeno održim privatni trening, naročito ako vidim da je osoba motivisana i zaista želi da radi sa mnom. Iskreno, mnogo više volim da treniram nego da vodim treninge. Najviše mi odgovara uloga vojnika – trener mi kaže šta treba da uradim, ja to odradim i to je to.

Koliko ti atletska baza pomaže u planiranju treninga snage i eksplozivnosti?

— Mnogo mi pomaže. Naravno, danas ne treniram potpuno isto kao dok sam se bavila atletikom, već vežbe stalno prilagođavam potrebama MMA-a. Ipak, imam dobru bazu i znam šta mi donosi rezultate.

U određenim fazama radim sa velikim težinama kako bih razvila snagu i eksplozivnost, ali uvek vodim računa o povredama. Kada ojačam noge, udarci su mi snažniji i brži, bolje se krećem i postajem eksplozivnija. Zbog toga je trening snage veoma važan deo mojih priprema.

Da li tvoja potreba za disciplinom i kontrolom dolazi iz sporta ili je oduvek deo tvog karaktera?

— Definitivno je deo mog karaktera. Imam izraženu potrebu da sve držim pod kontrolom i da uvek budem spremna. Ako znam da sutra negde putujem i tokom obavljanja kućnih poslova setim se nečega što ne smem da zaboravim, odmah sve ostavljam i počinjem da pakujem stvari.

Ne znam da li je to samo moja potreba za kontrolom, neka OCD crta ili ADHD, ali teško podnosim neizvesnost i promene planova. Volim unapred da znam šta me čeka. Zato mi nije lako sa ljudima koji u jednom danu sedam puta promene plan i odluče da će sve raditi drugačije.

Koje je tvoje najlošije iskustvo sa nekog takmičenja – bilo da je reč o organizaciji, smeštaju ili tretmanu boraca?

— Nisam imala mnogo loših iskustava, ali mi se lično nisu dopale neke stvari u organizaciji Oktagona. Kada smo stigli, bilo je problema sa hotelom, vaga za zvanično merenje dugo nije bila dostupna, a dešavale su se i druge neprofesionalne situacije iza kulisa. Smatram da bi organizacija na tom nivou takve stvari morala da ima uređene. Ne znam da li su to popravili u poslednje dve godine, ali tada nisam bila zadovoljna.

Da li si imala neprijatna iskustva i unutar sopstvenog tima?

— Jednom nisam na vreme saznala da u uglu na KSW meču neću imati trenera zaduženog za „stand-up“, iako sam se borila protiv protivnice kojoj je upravo borba u stavu bila najjača strana. To me je veoma razočaralo i povredilo.

Tada je uskočio moj mlađi brat, koji je ranije trenirao boks sa mnom. Imamo sličan stil, dobro poznaje način na koji boksujem i zna koje greške pravim. Međutim, tek tog dana je saznao da će biti u mom uglu, pa ni on nije mogao adekvatno da se pripremi.

Kada pogledam svoja prva tri nastupa u KSW-u, prvi sam dobila, u drugom je bila podeljena odluka, a treći sam izgubila. Posle takvog niza počneš sve da preispituješ i pitaš se da li nisi dovoljno dobar i zbog čega ti neke važne informacije nisu saopštene na vreme. To mi je dosta uticalo na samopouzdanje i tek sam ga kasnije ponovo izgradila.

PROČITAJTE JOŠ: OD OPERE I MAČEVANJA DO MILIONSKIH PREGLEDA! Viktor Vlajić kod Džake i Milane otkrio zašto blokira hejtere (VIDEO)

Koju borkinju najviše ceniš zbog njenih rezultata i karijere?

— Kada gledamo isključivo rezultate, u mojoj kategoriji to mora da bude Amanda Nunes. Ona je daleko ispred svih i predstavlja nivo kojem treba težiti.

Da li uzore i inspiraciju pronalaziš isključivo među borcima ili pratiš i sportiste iz drugih disciplina?

— Volim da gledam priče sportista iz različitih sportova i upoređujem svoj način razmišljanja sa njihovim. U mnogim njihovim iskustvima prepoznam sebe, bez obzira na to kojim se sportom bave.

Kada, recimo, gledam Michaela Jordana, Dennisa Rodmana i celu tu ekipu, posmatram ih i kao kolektiv i kao pojedince. Analiziram i trenera – kakav mora da bude kao psiholog da bi upravljao timom sastavljenim od toliko različitih i snažnih karaktera.

Uzori ne moraju nužno da budu samo muškarci ili samo žene, niti moramo želeti da postanemo isti kao oni. Od različitih ljudi možemo da preuzmemo po jednu osobinu ili način razmišljanja koji će nam kasnije pomoći u karijeri, prijateljstvu, porodici ili svakodnevnom životu. Važno je imati kvalitetne ljude na koje možeš da se ugledaš i od kojih možeš nešto da naučiš.

Kako gledaš na pritisak da se borkinje, pored sportskih rezultata, promovišu i kroz izgled i provokativan sadržaj?

— To mi se ne dopada, jer su ljudi počeli svaku borkinju da posmatraju kroz tu prizmu i očekuju da ima i takvu stranu. Meni su mnogo bliže sportistkinje koje su staložene, disciplinovane i koje pažnju privlače rezultatima, a ne provokacijama i neprestanim stvaranjem drame.

Razumem da takve platforme mogu da donesu mnogo novca i nekome omoguće da obezbedi sebe i porodicu. Takođe, nije svaki sadržaj iste prirode – pojedini borci tamo objavljuju ekskluzivne treninge koje drugi plaćaju da bi gledali. Ipak, meni je taj koncept lično stran i ne želim da se od svake borkinje očekuje da ide tim putem.

Šta bi poručila za kraj razgovora?

— Želim samo da nastavimo da razvijamo naš sport, posebno u regionu. Hvala vam što ste me ugostili. Bilo mi je zabavno i lepo, a drago mi je što smo, pored šale, razgovarali i o nekim ozbiljnim temama. Zaista sam uživala.

PROČITAJTE JOŠ: OKUPAJ MOZAK I VEĆ SI BIO TAMO: Nikola Filipović kod Džake i Milane otkrio tajne kik-boks trenera (VIDEO)

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.