EKSKLUZIVNO! „U PRVOJ RUNDI NISAM ZNAO DA LI SAM U BEOGRADU ILI MOSKVI“: Marko Nikolić o porazu koji ga je slomio i borbi da se vrati! (VIDEO)

Bivši profesionalni bokser, nekadašnji reprezentativac Srbije i osvajač WBC Mediterranean titule Marko Nikolić bio je gost podkasta „Džaka & Milana u Oktagonu“. Otvoreno je govorio o dve decenije provedene u ringu, mečevima koji su mu obeležili karijeru, prvom profesionalnom porazu koji mu je teško pao, ali i odluci da se zauvek povuče iz boksa. Nikolić se osvrnuo i na borbu sa Anthonyjem Yardeom, povrede, odnos prema nameštenim mečevima i skorovima, kao i na paralelni život vatrogasca i sportiste. Govorio je i o humanitarnom radu, disciplini koja ga je pratila kroz karijeru i poruci mlađim borcima da se drže sporta, biraju društvo i u svemu što rade daju svoj maksimum.

Na početku moramo da napravimo jednu ispravku, više nisi profesionalni bokser?
- Bio sam profesionalni bokser. Završio sam karijeru i više ne ulazim u ring. Dosta je bilo od mene. Boksom sam se bavio 20 godina.

Kako je sve počelo?
- Počelo je u osnovnoj školi. Moj stric Sretomir Nikolić je stari jugoslovenski bokser i imao je svoj klub. Kada sam bio peti ili šesti razred, kod njega sam nekoliko meseci trenirao, čisto za sebe. Posle sam kratko bio i u Partizanu. Pred srednju školu počeo sam ozbiljnije da treniram. Tata me je spojio sa komšijom koji je svakog jutra vežbao, pa sam trčao, radio sa tegovima, želeo sam malo da ojačam. Kada sam krenuo u srednju, otišao sam na trening u Sinđelić, a posle prešao u Crvenu zvezdu. Tamo je došao i Branko Dimić, moj trener koji, nažalost, od 2018. nije sa nama. Njemu sam zahvalan za sve. Izgradio me je i kao čoveka i kao sportistu.

Kažeš da u srednjoj školi gotovo niko nije znao da treniraš boks?
- Do četvrte godine skoro niko. Dolazio sam posle sparinga plav i modar, malo prikrijem i kažem da se desilo na basketu. Nisam želeo da pričam da se bavim boksom jer su te ljudi tada odmah gledali drugačije.
Drugari su saznali tek kada su o meni počeli da izlaze tekstovi u novinama. Ja sam već bio prvak države i kapiten Crvene zvezde, a oni ništa nisu znali. Posebno mi je drago što su ljudi iz moje škole kasnije došli na oproštajni događaj kada sam stavio tačku na boks. Sa nekima sam i danas u kontaktu.

Kako danas gledaš na profesionalni boks i insistiranje na savršenom skoru?

- Danas se mnogo gleda taj skor. Svi bi da imaju 10-0, 15-0, a onda pogledaš protivnike. I ja sam na početku profesionalne karijere imao slabije protivnike, to je normalan deo puta da bi kasnije došao do ozbiljnijih mečeva. Ali jedno je boksovati protiv slabijeg protivnika, a potpuno drugo platiti nekoga da dođe i izgubi. Nikada sebi ne bih dozvolio da boksujem namešten meč. Ne znam kako neko može posle takvog meča da se raduje pobedi.

WBC Mediterranean titulu osvojio si 2019. godine?
Da, osvojio sam je protiv dobrog Italijana, a 2020. odbranio protiv Francuza, takođe odličnog boksera. Godinu dana kasnije boksovao sam za WBC International Silver pojas i tada doživeo prvi poraz u profesionalnom boksu.

Taj poraz dogodio se samo 40 sekundi pre kraja?
- Da. U prvoj rundi protiv tog Rusa sam dobio takve batine da nisam znao da li sam u Beogradu ili Moskvi. Ali vratio sam se u meč i vodio na poene. Njegovo najjače oružje bio je desni kroše. Dva puta me je oborio i 40 sekundi pre kraja sudija je prekinuo. Ja sam želeo da nastavim.

Kako si podneo prvi poraz posle tolikog niza pobeda?
- Veoma teško. Posebno zato što je moj mlađi sin bio na meču.
Trener me je poslao kod jedne divne psihoterapeutkinje. Sam verovatno nikada ne bih otišao, ali bio sam nekoliko puta. Pitala me je da na skali od jedan do deset ocenim koliko mi je teško pao poraz. Rekao sam deset. Onda me je pitala koliko bi mi teško palo da ostanem bez ruke ili noge. Rekao sam šest ili sedam. Ona me pita: „Kako bi onda boksovao?“ Ja kažem: „Jednom rukom.“ Toliko mi je u tom trenutku taj poraz bio veliki.

 Da li ti je kasnije nešto promenilo perspektivu?
- Na mom oproštajnom događaju bila je humanitarna akcija za decu obolelu od raka. Radio sam egzibicioni sparing sa momkom koji je ostao bez noge. Pre događaja smo gostovali zajedno u emisiji i pitali su ga kako se nosi sa tim. Rekao je nešto što mi je ostalo za ceo život: „Dok god ima bolesne dece, meni ne fali ništa.“
To te natera da neke stvari drugačije pogledaš.

Koji je bio tvoj najbolji meč?
Odbrana WBC titule protiv Francuza. Tih deset rundi sam boksovao kao na igrici. Kao da trener drži džojstik, šta mi kaže, ja uradim. Sve je išlo tačno po dogovoru i taktici koju smo pripremali. Čak su i ljudi iz boksa koji me ne vole rekli: „Svaka čast.“ Kada se potpuno povežeš sa trenerom, to je poseban osećaj. Tokom meča ljudi viču, dobacuju, čuje se publika, ali ja nikoga nisam čuo osim njega.

Jesi li imao tremu pred borbe?
- Jesam, ali pozitivnu. Nije strah. Pred meč odem deset ili petnaest puta u toalet, radi stomak, osećaš nervozu. Ali čim zazvoni gong, toga više nema. Tada ideš na protivnika - bolje ja njemu nego on meni.

Imao si između 155 i 160 mečeva tokom karijere?

- Otprilike toliko. Ne znam više ni tačan broj pobeda i poraza. Imao sam i jednog i drugog, ali sam uvek išao do kraja. Na međunarodnom turniru izvučeš jakog protivnika, nikada nisam rekao da neću da boksujem ili da se povučem. To mi je najvažnije.

Koji ti je bio najteži meč?
- Poslednji profesionalni, protiv Anthonyja Yardea u februaru 2024. Pozvali su me 15–20 dana pre meča.
Ali ja sam realan,  da su me zvali i 15 meseci ranije, mislim da bi ishod teško bio drugačiji. To je svetska klasa. Izgubio sam prekidom, ali sam dao sve od sebe. Čak su i engleski komentatori rekli da se vidi da nisam došao samo da uzmem honorar, već da pokušam nešto da napravim. Meni je najvažnije da niko sutra za mene ne može da kaže da sam se predao ili namerno izgubio. Gde god sam boksovao, išao sam do kraja.

 Tokom karijere bilo je i ozbiljnih povreda?
- Mnogo. Na prvenstvu države 2010. stradao mi je levi biceps u drugoj rundi, ali sam završio meč, pobedio i ušao u finale. Na jednom prvenstvu pukla mi je vilica, imao sam ozbiljne povrede i na sparinzima.
Arkade, posekotine i ožiljke više ni ne računam. Paralelno sa boksom radio si kao vatrogasac.

Kako si uspevao da spojiš dve tako zahtevne stvari?
- Od 2011. sam u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Moj otac je bio vatrogasac, stric takođe, a sada i moj rođeni brat radi taj posao. Može se reći da je porodična tradicija. Dugo sam radio kao vozač, zatim sam unapređen na mesto zamenika komandira čete, a kasnije sam prešao na operativne poslove u Sektoru za vanredne situacije. Smenski rad mi je zapravo odgovarao zbog boksa. Kada izađem iz noćne, imam vremena da organizujem dva treninga dnevno. Da sam radio klasično od pola osam do pola četiri, mnogo teže bih uspeo da se toliko posvetim sportu.

Da li postoji intervencija koju posebno pamtiš?
- Postojao je jedan dečko Nikola kome sam tokom požara pomogao da preko terase izađe iz kuće. On mi i danas kaže: „Ti si mi spasao život.“ Ja to ne gledam tako. Meni je to bio posao. Svaki vatrogasac zna da mu je obaveza da pomogne nekome ko se nalazi u takvoj situaciji. Ali njemu je taj trenutak ostao urezan i dan-danas smo u kontaktu.

Humanitarne akcije su takođe važan deo tvoje priče?
- Prvu sam organizovao za dete jednog prijatelja koje ima cerebralnu paralizu. Posle sam se povezao sa udruženjem „Uvek sa decom“, koje pomaže deci oboleloj od raka.
Kad god sam mogao, povezivao sam mečeve sa humanitarnim akcijama. Ljudi bi na događajima ubacivali novac u kutije, a za Novu godinu sam preko društvenih mreža i prijatelja prikupljao sredstva za paketiće.
Sa drugarima sam išao i biciklima do Ostroga, Banjaluke i Kosova kako bismo skrenuli pažnju na akcije i prikupili pomoć.

PROČITAJTE JOŠ: OSTAO JE BEZ NOGE, A POSLE DVA MESECA VRATIO SE U SALU! Milan Kravar: Dva dana sam plakao, a trećeg rekao - "Idemo dalje!" (VIDEO) 

Može li danas u Srbiji da se živi samo od boksa?
- Iskreno, mislim da je veoma teško. Da nisam imao stalan posao, teško bih živeo samo od boksa. Morali smo da jurimo sponzore čak i da bismo organizovali mečeve i pokrili troškove. Danas je bolje, država više ulaže, marketing je mnogo bolji i boks se više promoviše. Ali mislim da većina ipak mora da ima još nešto sa strane.

Šta ti je boks najviše dao kao čoveku?
- Da nikada ne odustanem i da uvek idem do kraja. Šta god da radim, dajem maksimum. Nekada čak vidim da sam možda pogrešio, ali kada sam nešto započeo, teram do kraja. Takav sam.

Šta bi danas rekao mlađem sebi?
- Da budem još posvećeniji sportu. Napravio sam rezultate, trenirao, ali sam i izlazio i živeo kao i drugi mladi ljudi. Možda bih napravio još veći rezultat da sam ranije shvatio koliko ozbiljno treba da pristupim treningu.
Ali ne žalim. Sve je prošlo kako je prošlo i zadovoljan sam.

 A šta bi poručio mladim borcima?
- Da se drže treninga, da što manje vremena provode na ulici i da dobro biraju društvo.
Mislim da sport može mladog čoveka da izvede na pravi put. I šta god da radi , neka daje svoj maksimum.

EKSKLUZIVNO! „ĆUTALA SAM, PILA LEKOVE I IZAŠLA U KAVEZ“: Od slomljenog nosa, preko hormonskih problema, do šampionske titule! (VIDEO)

Danas si i sam počeo da prenosiš iskustvo drugima?

- Da. Držim individualne treninge u Power Zone trening centru u Vinči. Počeo sam pre nekoliko meseci.
Lepo mi je da budem sa druge strane i sada mnogo bolje razumem i kako je trener gledao mene svih tih godina. Posle 20 godina u boksu ima šta da se prenese drugima.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.