EKSKLUZIVNO! GILE HUNI O PRVOM BJJ TRENINGU: „Dobio sam toliko batina da sam se vraćao kući metroom i razmišljao o toj supermoći“ (FOTO/VIDEO)

Pitanja i odgovori

Kada si počeo da treniraš brazilski džiju-džicu i šta te je privuklo tom sportu?

— Počeo sam 2001. godine u Parizu. Ja sam pola Francuz, pola Filipinac, a danas živim u Srbiji i supruga mi je Srpkinja. Na prvom treningu me je fasciniralo kako neko ko je mnogo manji od mene može potpuno da me demolira. Imao sam oko 100 kilograma, trenirao sam muay thai i dizao tegove. Mislio sam da sam jak i da već nešto znam jer sam gledao UFC, ali tog dana sam dobio toliko batina da sam se kući vraćao metroom i razmišljao: „Koliko ljudi na svetu zna za ovu supermoć?“ To je bilo 2001. godine i meni je džiju-džica tada zaista delovala kao supermoć.

Kada si prvi put izašao na takmičenje i kako si se pripremao?

— Prvo takmičenje imao sam u Parizu, posle šest meseci treninga. Tada nije bilo mnogo kategorija, pa sam se borio protiv plavog pojasa. Pobedio sam tako što sam ga prevrnuo. Mnogo sam gledao različite časopise, kasete i DVD-jeve. Danas ljudi imaju internet i mnogo lakši pristup informacijama, ali tada nije bilo tako. Plavi pojas sam dobio posle osam meseci. Jeste bilo brzo, ali trenirao sam veoma intenzivno, dva puta dnevno. Potpuno sam se posvetio tome.

Kako je došlo do toga da se preseliš u Srbiju?

— To je posebna priča. Dok sam bio student u Parizu, moj cimer Borko bio je Srbin. Bilo je to 1999. godine, posle bombardovanja. U Parizu je bila razmena studenata iz Srbije, pa sam upoznao nekoliko Srba na fakultetu. Sprijateljili smo se, a Borko mi je bio cimer. Izlazili smo zajedno i pozvao me je na proslavu Srpske nove godine. Ja tada nisam ni znao šta je Srpska nova godina.

— Prvi put sam došao u Srbiju u leto 2000. godine. Bilo mi je potrebno pozivno pismo, jer je tada Srbija bila pod sankcijama. Putovao sam autobusom 24 sata. Neki delovi zemlje podsećali su me na Filipine i imao sam osećaj kao da sam ovde već živeo.

Kada si otvorio svoju akademiju i kako su izgledali počeci?

— Kimura BJJ otvorio sam 2014. godine, nakon što sam već oko osam godina živeo u Srbiji. U početku nisam želeo da rizikujem i odmah otvorim svoj klub, pa sam iznajmljivao termine u okviru karate kluba. To mi je omogućilo da polako gradim akademiju.

— Trenerski posao me je mnogo naučio. Kada drugima objašnjavaš tehniku, i sam je bolje razumeš. Naučio sam i da budem lider. Nije lako održavati red i mir kada u klubu imaš više od 30 ljudi. Moraš da umeš da se spustiš na nivo početnika i objasniš stvari jasno, kao da ih objašnjavaš deci.

Šta za tebe znači džiju-džica kao način života?

— To nije samo trening. Važno je da se zdravo hraniš i da budeš pozitivna osoba. Ne treba stalno da se žališ, već kada imaš izazov, da tražiš rešenje. Ne volim da kažem da imam probleme — kažem da imam izazove.

Kako je nastao tvoj Sloth sistem?

— Došao je prirodno. Kada sam bio mlađi, bio sam veoma eksplozivan i imao sam stil u kom sam se stalno okretao i mnogo kretao. To mi je odgovaralo do neke tridesete godine, ali sam posle počeo da se povređujem i morao sam da promenim stil. Takav način borbe može da bude odličan dok si mlad, ali nije uvek dugoročno održiv. Ne viđaš mnogo ljudi koji se tako kreću kada dođu do četrdesete.

— Postepeno sam promenio svoju igru i usporio. Nisam izmislio nove tehnike — to su tehnike koje već postoje. Napravio sam svoj plan igre, u kom povezujem nekoliko tehnika u sistem koji mi odgovara.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.