"OKO MI JE UŠLO UNUTRA SKORO CENTIMETAR!" Čuveni MMA borac nam ekskluzivno otkrio najteže trenutke karijere! (VIDEO)

Gost 38. epizode podkasta Džaka & Dea u Oktagonu bio je Zelg "Benkei" Galešić, MMA trener i bivši borac, a razgovor sa njim možete pogledati i njegove delove pročitati u nastavku ovog teksta ili na priloženom video snimku.

Koji trenutak iz karijere pamtiš kao najteži i najdrastičniji?

- Mislim da je to definitivno borba u Cage Rage-u kada sam se borio protiv Rokija Holmsa. U jednom trenutku sam ga pogodio i bio je u knockdownu, krenuo sam da završim borbu udarcem odozgo, ali me je tada uhvatio up "kick"-om. Taj udarac mi je doslovno slomio jagodičnu kost, pukla mi je slepoočnica i cela leva strana lica. Oko mi je ušlo unutra skoro centimetar. To je bila baš brutalna povreda, ali sam uprkos tome nastavio borbu. Najgore od svega je što sam probleme sa vidom imao godinama i tek sam počeo normalno videti kada sam završio karijeru.

Kako si dobio nadimak Benkei i koliko ti znači?

- Taj nadimak sam dobio baš nakon te borbe. Iako sam bio teško povređen, nastavio sam da se borim i nisam odustajao. Skaut iz Pride organizacije je to prepoznao i dao mi ime Benkei. To je ime japanskog samuraja koji simbolizuje borca koji se bori čak i kada je praktično mrtav. Taj nadimak mi ima ogromno značenje jer opisuje moj mentalitet i način na koji sam pristupao borbama kroz celu karijeru.

Zašto nikada nije došlo do borbe sa Melvinom Manhofom?

- To je jedna borba koja je mnogima ostala žal. Nekoliko godina nakon naših vrhunaca, Orsat Zovko je pokušavao da organizuje meč između mene i Melvina u pulskoj Areni. Sve je bilo blizu realizacije, ali u zadnji čas je došlo do problema – koliko znam, Melvin je tražio više novca i promenio uslove, pa se cela priča raspala. Iskreno, mislim da bi to bio jedan od najuzbudljivijih mečeva za publiku – verovatno bi trajao 10-15 sekundi, ali bi bio totalni spektakl.

Kako si prešao iz borca u trenera i kako je sve počelo?

- Zapravo, trenerski put je krenuo još dok sam bio jako mlad. Dok sam živeo u Engleskoj, radio sam kao trener tekvondoa da bih zarađivao za život. Kasnije sam u istoj dvorani počeo da treniram i MMA. Godine 2003. sam sa nekoliko prijatelja entuzijasta otvorio MMA klub u Puli. Ja sam često putovao zbog karijere, ali kada bih bio odsutan, oni su vodili treninge, a kada bih se vratio, donosio sam nova znanja i tehnike. Nekako je to bio prirodan tok – dolazim iz porodice gde je deda bio poznati fudbalski trener, pa verujem da imam to u genima. Nakon završetka karijere nisam se video ni u čemu drugom.

Kako danas izgleda rad u klubu i koliko je zahtevno voditi toliki broj boraca?

- Danas imamo veliki broj boraca, oko dvadesetak profesionalaca, i to zahteva ogromnu organizaciju. Kada uzmeš u obzir da se svaki od njih bori 3-4 puta godišnje, to znači da smo skoro svaki vikend na nekom eventu. Klub raste i što je uspešniji, to je veći pritisak na mene kao trenera. Ipak, sada imamo i druge trenere koji preuzimaju mlađe borce, pa ne moram biti prisutan baš svuda. Imamo borce koji nastupaju u velikim organizacijama poput FNC-a, KSW-a i Brave-a. Posebno bih izdvojio Saru koja se bori za titulu KSW-a – to je trenutno jedan od najvažnijih mečeva u regiji. Generalno, stalno smo u pokretu i trudimo se da iz dana u dan budemo bolja verzija sebe.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.