EKSKLUZIVNO! „POGODIO SAM GA 20 PUTA U BRADU, A ON JE I DALJE STAJAO“: Boki Nikolić bez filtera o UFC debiju u Beogradu! (VIDEO)

Borislav „Boki“ Nikolić, nekadašnji šampion BRAVE CF organizacije i aktuelni UFC borac, za samo sedam dana prihvatio je najveći izazov u karijeri i pred beogradskom publikom pokazao zbog čega ga prati reputacija borca koji ide do kraja. U podkastu „Džaka & Milana u Oktagonu“ bez zadrške je govorio o taktici kojom je potpuno slomio protivnika, razlici između statusa šampiona u BRAVE-u i početka novog puta u UFC-u, ali i frustraciji zbog toga što meč nije završio prekidom. Otkrio je i kako mu rad sa pčelama i mali fudbal menjaju klasične kondicione treninge, zašto tokom borbe ne veruje u prijateljsko rukovanje, šta ga je naučio prvi poraz i koliko su za uspeh mladog sportiste važni pravo okruženje i dobar mentor.

Ostavio si snažan utisak na svetsku publiku nastupom na UFC događaju u Beogradu. Šta si primetio kod protivnika čim ste ušli u oktagon?

- Već tokom same najave boraca posmatrao sam ga i video da mu pogled s vremena na vreme luta. Ti i ja znamo šta to znači. Odmah sam video da je „beta“, a ne „alfa“. Najvažnije mi je bilo da vidim gde mu je brada. On je borac koji iza sebe ima više od 500 karate mečeva. Ne znam da li je radio kjokušinkai ili neki drugi stil karatea, ali sam iz pouzdanih izvora znao da udarcima u telo ne mogu mnogo da mu uradim. Čovek je kao beton. Ni lou-kikovi nisu imali smisla, mogao sam samo da povredim nogu i potrošim energiju, a da mu ne nanesem nikakvu ozbiljnu štetu. Zato sam sebi zacrtao samo jedan cilj: da ga gađam u bradu. Pogodio sam ga sigurno dvadesetak puta i video da ga imam, da više ne zna gde se nalazi. Posle prve runde više nije imao želju da pobedi, ali nije imao ni želju da izgubi. To je čovek koji primi toliko čistih udaraca u bradu i nastavi da stoji.

Da li si primetio veliku razliku između nastupa u BRAVE-u i dolaska u UFC?

- U BRAVE-u sam radio glavnu borbu večeri. Bio sam šampion, nosilac čitavog događaja i čovek oko kojeg se sve vrtelo. Onda dođem u UFC i odjednom sam potpuno nebitan. Nisu me pozvali ni na otvoreni trening. Borio sam se u preliminarnom delu programa, dok pola hale još nije ni stiglo. Nisu tražili intervjue od mene i nisam imao tretman na koji sam navikao kao šampion. Ali to je normalno. Došao sam u najveću organizaciju na svetu i sada ponovo moram da zaslužim svoje mesto. U BRAVE-u sam već izgradio ime, dok u UFC-u sve počinje ispočetka.

Poziv za UFC dobio si samo sedam dana pred borbu, a pružio si odličan nastup. Kako si uspeo da budeš spreman?

- Spremao sam se sve vreme. Ostao sam u treningu i bio spremam, a da sam mogao sam da biram protivnika, ne bih mogao bolje da izaberem. Nakon meča nisam otišao da jedem i nisam išao da slavim. Već u ponedeljak sam se vratio u salu jer sam bio frustriran što ga nisam završio. To me je najviše mučilo. Odmah sam želeo da se vratim u ritam treninga. Ako me pozovu, za mesec dana mogu ponovo da uđem u oktagon. Nisam došao u UFC samo da bih rekao da sam se jednom borio tamo. Želim da budem aktivan i pokažem koliko mogu.

Pored borilačke karijere razvijaš i sopstveni brend meda BeeChamp. Kako je nastala ta priča?

- To je porodični posao. Moj otac, stric, brat i ja, svi radimo zajedno. Desetak dana pre nego što je stigao poziv za UFC vrcao sam med i potpuno se raspao od posla. Posle toga dva dana nisam mogao normalno da dođem na trening. Tada nikoga nije bilo da me pozove i pita da li mi treba pomoć. Međutim, čim je objavljeno da se borim u UFC-u, svi su počeli da zovu: „Gde si, šta radiš, zašto se ne javljaš?“ Kada je reč o poslu, kod mene nema popusta ni za prijatelje ni za rodbinu. Kada ih pozovem da pomognu, gotovo nikada niko ne može. BeeChamp nije nešto što postoji samo zbog mog imena i borilačke karijere. To je pravi posao u kojem učestvuje cela moja porodica i koji zahteva mnogo fizičkog rada.

U svoje pripreme ne uključuješ klasično trčanje i kružne treninge. Odakle ti onda kondicija za ovakav tempo borbe?

- Jedan dan rada oko pčela može da bude ozbiljniji od mnogih kondicionih treninga. Nastavak košnice ima između 30 i 40 kilograma, moraš da ga držiš ispred sebe i podižeš sa različitih strana. Tokom jednog dana to uradim i oko 500 puta. To je fizički izuzetno naporno. Dešavalo se da uveče odem i na infuziju kako bih se oporavio. Pored toga igram mali fudbal po sat vremena, a tu stalno imaš promene pravca, ubrzanja i zaustavljanja. Moja kondicija dolazi iz rada sa pčelama i malog fudbala, dok za stand-up formu radim sparinge i fokusere. Ne znači da bi takav sistem odgovarao svakome, ali ja poznajem svoje telo i znam na šta najbolje reagujem.

Sportissimo

Postoji li poraz koji te je naučio nečemu što nijedna pobeda nije mogla?

- Prvu veliku lekciju dobio sam i pre nego što sam izgubio borbu. Imao sam skor 7-0 ili 8-0, a onda sam otišao iz kluba jer se više nisam video u tom okruženju. Sve je postalo napeto i mračno. Skoro godinu dana nisam radio kompletan MMA. Trenirao sam samo džiju-džicu i boks. Nikoga nije bilo briga za mene, kao da ne postojim. Tada sam shvatio da ne moraš čak ni da izgubiš meč da bi te ljudi zaboravili. Dovoljno je samo da neko vreme nisi prisutan. Nema nikoga da te pozove i pita kako si i da li je sve u redu. To mi je bila prva velika škola. Kasnije sam izgubio jednu borbu i tada sam video da nisam čovek koji psihički pada posle poraza. Poraz može da ti pokaže ko si kada stvari ne idu onako kako si zamišljao.

Da li veruješ u sportsko ponašanje i pozdravljanje protivnika tokom samog meča?

- Kada imamo borbu, on mi nije prijatelj. Nismo došli da igramo fudbal ili basket. Došli smo da se borimo. On mene u svakom trenutku može ozbiljno da povredi i zato moram maksimalno da budem fokusiran i da se zaštitim. Nemam potrebu da mu tokom borbe pružam ruku, da se grlimo i ljubimo. Posle meča možemo da se pozdravimo i pokažemo poštovanje, ali dok borba traje, moj cilj je da ja povredim njega, a ne on mene. Ljudi ponekad zaboravljaju koliko ozbiljne posledice može da ima samo jedan udarac. Možemo da se rukujemo, ali ja znam da osoba preko puta mene može ozbiljno da me povredi. Zbog toga u oktagonu nema opuštanja.

Kako izgleda tvoje skidanje kilograma pred borbu?

- Jedem ono što volim, ali uvek vodim računa o tome šta i koliko jedem. Poslednjih 15 ili 20 godina imam približno istu kilažu, tako da dobro poznajem svoje telo. Pred meč skidam oko deset kilograma. Jedem i burgere i picu, ali ja u svojoj glavi smatram da gotovo uopšte ne jedem loše. Ako jedem picu, poješću jedno ili dva parčeta, a ne celu. Nije poenta u tome da sebi sve zabraniš, već da imaš meru. Možeš da jedeš različitu hranu ako znaš kada je jedeš, u kojoj količini i šta je potrebno da uradiš kako bi ostao u formi.

Koju bi poruku uputio mladima koji tek počinju da se bave sportom?

- Iz iskustva mogu da im kažem da treba da uživaju u onome što rade. Ja nisam neko ko svoje privatne probleme donosi u salu. Kada dođem na trening, tu sam da napredujem, radim i uživam u tom procesu. Važno je da se pronađete u sportu kojim se bavite. Druga veoma važna stvar jesu okruženje i mentor. Morate da budete okruženi ljudima koji idu u istom pravcu kao vi i koji razumeju vaš cilj. Mentor je izuzetno važan. Potreban vam je neko ko ima iskustvo u onome što želite da postignete, ko je već prošao taj put i ko može da vas dovede do cilja. Kada imate dobar pravac, pravo okruženje i spremni ste da radite, onda je sve mnogo lakše.

BONUS VIDEO

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.